Последњих година се јавна расправа око увођења обавезног гласања час захуктава, час стишава, али ово латентно питање остаје да лебди над главама политичара и медијима. Прошле недеље парламент као да је ставио тачку на овај болни процес и упркос приговорима доброг дела опозиције увео обавезно гласање. Колико је та тема спорна, показали су и резултати гласања на пленарној седници: 109 гласова „за,“ 74 – „против,“ а 10 посланика се уздржало. За оне који нису гласали предвиђене су санкције - уколико не изађемо на биралишта, бићемо аутоматски избрисани из бирачких спискова, а на следећим изборима, ако смо се предомислили, морамо поново да се пријавимо за гласање. Ево шта је у вези с тим рекао политиколог проф. Антониј Галабов:

„Вратимо се мало уназад – ово је, у ствари, била идеја коју је шеф државе лансирао пре две године као неку врсту лека против апатије и неповерења у политичке снаге, против корупције у изборном процесу итд. Ово није одмах прихваћено, нити је референдум одржан на начин на који је предложен, а и изјашњавање грађана о том питању није било обавезног карактера. У крају крајева, народни посланици је требало да донесу ту одлуку, нешто што се могло догодити путем референдума, уз сагласност већине. Нисмо изабрали разумни пут, тј. да тражимо мишљење грађана по том питању, већ смо све делеговали партијама у Народном собрању. Дакле, ова битна одлука је донета на пленарној седници, постигнута је нека компромисна сагласност, тако да мислим да реакције и последице неће бити једнозначне.“

О томе су посведочили и жустри спорови током парламентарне расправе. Опозиција се категорично успротивила увођењу обавезног гласања. По њој, увођење такве обавезе неће имати добре последице по развој демократије, прокоментарисао је народни посланик из Бугарске социјалистичке партије Јанаки Стоилов. Из Покрета за права и слободе су такође били категорично против обавезног гласања, јер у томе виде само и једино покушај да смање утицај Покрета на политичкој сцени. Критични према увођењу обавезног гласања су били и из Реформистичког блока. По речима Радана Канева, „насилним законским путем“ бугарски грађани се обавезују да попуне огромни јаз између њих и политичара. „Јаз који је наш грех,“ признао је Канев са парламентарне говорнице. Да ли би онда обавезно гласање могло мотивисати људе који нису гласали на претходним изборима да изађу сад? Ево шта је одговорио проф. Галабов:

„Лично ја чисто сумњам да ово може да послужи као мотивација,“ коментарише проф. Галабов. „Боље би било да грађанима буде обезбеђена могућност сопственог избора – да ли да гласају или не. Учешће на изборима требало би да буде део грађанске обавезе свих нас. Сама чињеница да грађани не осећају такву обавезу у овом традиционалном облику демократије говори о дубоком неповерењу према партијама.“ Ниска излазност у Бугарској последица је не само неповерења у политички сталеж него и разочарења од тешких година транзиције. После 1989. године смо очекивали да ћемо брзо изградити једно слободно и демократско друштво, али смо уместо тога постали сведоци трговине гласовима и апатије према дешавањима на политичкој сцени. Проф. Антониј Галабов је у томе видео и озбиљне претње по демократију у Бугарској?

„Плашим се да не градимо политички живот у складу са начелима демократије. Плашим се да смо много ближе другом политичком режиму него демократији,“ каже проф. Галабов. „Управо због тога већина бугарских грађана сматра да се власт унапред формира, мимо њихове воље. Они који не гласају живе са убеђењем да ништа не зависи од обичног човека, да је власт затворена и прелази из руку једних у руке других утицајних кругова који се унапред договарају ко ће управљати. Ово не кореспондира са демократијом, већ са олигархијом. Она је политички режим, свеобухватан политички систем. Дакле, пред бугарском демократијом постоје реални ризици. Ако су људи имали могућност да се изјасне „за“ или „против“ обавезног гласања, убеђен сам да се не бисмо суочили са потребом да предвидимо понашање политичких партија, већ бисмо имали јасну изражену вољу грађана да ли су спремни да прихвате обавезно гласање, па макар оно било и са санкцијама.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова