Суд у Бургасу је потврдио одређени пре десетак дана кућни притвор младом Бугарину Петру Низамову, који је постао популаран објављеним на Facebook-у снимцима организованог од њега и неколико његових истомишљеника лова избеглица и „грађанског хапшења“ тројице Авганистанаца која су илегално прешла бугарску границу. Петар тврди да је извео све из патриотских разлога, а суд – да му циљ није био „заштита бугарске границе“. У свом првом коментару тих догађаја премијер Бојко Борисов је спонтано похвалио акције одреда, али и позвао учеснике да не прекорачују своја права. Бугарски хелсиншки одбор је затражио од МУП-а да не охрабрује националистичке организације које формирају одреде за хапшење миграната на граници. Иако тзв. „грађанска хапшења“ стварно постоје у бугарском праву, правници сматрају да се она не могу примењивати на избеглице, чак и ако су илегално прешле државну границу.

Слично „грађанско хапшење“ имигранта скандализовало је бугарску јавност и средином фебруара. И тада, и сада, починиоци су били са криминалним досјеима. Реакције јавности су амбивалентне – од мишљења да су ти људи наша национална гарда коју треба легализовати, до става да су они социопати који се поистовећују са државом и које треба контролисати.

Незаконитост „грађанског хапшења“ избеглица прецизирана је већ у фебруару. Сада, два месеца касније, министарка унутрашњих послова Румјана Бачварова је окарактерисала „грађанска хапшења“ избеглица као „провокацију власти“ која има за циљ да покаже да се држава не сналази са миграционим притиском. Свакако да се Бачварова држи супротног става, чим је 2015. г. у земљи званично регистровано 30.000 избеглица, а 100.000 особа није добило дозволу да пређе границу, што доказује да гранична полиција ради ефикасно. Припадници парламентарног Патриотског фронта, а наиме партије ВМРО заправо сматрају да гранична полиција не успева да гарантује неповредивост бугарске границе, подржавају волонтерске одреде и нуде им адвокатску заштиту. Други, међутим, а то су чланови Националног фронта за спас Бугарске, гледају на те одреде као на „бригаде бандита“. Социјалисти такође не одобравају „грађанска хапшења“ и сматрају их доказом лошег стања државности и очувања јавног реда. Десничари из партије Демократе за снажну Бугарску пак настоје да држава организује волонтерску обуку цивила који желе да бране границу и да делују у име и на наређење државе, а да при томе сносе одговорност пред законом ради избегавања самоиницијатива.

Ма колико говорили о томе, сигурно је да се, на крају крајева, ради о два скандалозна случаја, а не о великом проблему у обезбеђењу границе. Држава се и до сада сама сналазила, а сналазиће се и у будуће, тим пре што је дошло и до смањења миграционог притиска. У ствари, чак не постоји ни потреба за волонтерским одредима, нити за дискусијама на ту тему, већ је друшву пре потребна јаснија и широко прихваћена национална политика о миграцији.

Превод: Александра Ливен