Има их свакојаких – малих, великих, одевених у шарену одећу и у отрцано одело, а очи су им искричаве. У Кући лутака могу се видети и кловнови – "насмејана деца" Ралице Филипове – страственог колекционара лутака са осликаним лицима. У ствари, реч је о изложби „Осмех кловна” која је отворена на Светски дан циркуса, а потрајаће до 28. априла.

Као дете она је живела у непосредној близини места где се налазио циркус. Освојио ју је тај свет циркуса у којем скоро да нема немогућих ствари и у којем се дешавају чуда. Свет који нема ама баш ништа заједничко са сивилом на које смо некада некако били навикли. Али највише ју је фасцинирао кловн. Данас јој се чини да је као мала интуитивно осетила да је све оно чије је он оличење, веома битно у животу, а наиме – способност наставити даље и после највеће тешкоће, с осмехом дочекати превртљивости судбине и не очајавати. Кловн се никада не предаје и увек смогне снаге да се насмеје, чак и када му је најтеже, каже Ралица Филипова и додаје:

Можда је он тужан и сам јер га људи не разумеју – не разумеју како се смеје, засмејава и забавља публику када га вређају ....? И моје лутке су насмејане – изузев двојице "директора". Зато сам и приредила изложбу – једноставно видим да се ми све мање смејемо. А осмех је заразан и лако се преноси са једне особе на другу. И ако кроз своју изложбу успем да друге људе заразим осмехом наш сутрашњи дан биће насмејанији.

Прву лутку-кловна купила је у Прагу – није могла да одоли насмејаном лицу. И ево већ четврт века тај кловн је увек са њом и није љубоморан на остале лутке чији се број брзо повећава. У ствари, колекционарска страст Ралице Филипове се пробудила пре 4 године, када јој је њен супруг, ТВ камерман Олег Иванов, поклонио кловн са плавим носом. Отада се она и лутке-кловнови узајамно привлаче. Каже да је неки кловнови стрпљиво чекају у неком старом отрцаном коферу на бувљој пијаци, друге из прве нађе у гомили старих ствари и играчака, док је трећи гледају право у очи као да питају: "Хоћеш ли ме усвојити?".

Сваки кловн има своју причу, наставља Ралица Филипова. На пример, овај који ми је један од последњих - зелено-наранџасти, је веома стар. Пре око месец дана, једног дана била сам некако тужна. Улазим у своју канцеларију у згради БНТ где радим у Дечјем уредништву и видим кловна како седи на једној столици, а ногица му поцепана. Неко га ставио тачно преко пута мог писаћег стола! Не могу описати каква ме радост обузела! Одмах сам га однела мојим пријатељима, мајсторима лутака, који раде на Националној академији позоришне и филмске уметности да га поправе и ево га - ту је.

Кловн у панталонама са једном зеленом и једном наранџастом ногавицом "гледа с висине" – нормално: то је висећа лутка. Док је она друга, "летећа", окренута леђима и не мари за посетиоце. А "Заљубљени" је сав насмејан – срећан је, воли људе, живот, ... све. Некако најчуднији је господин у плавим панталонама, са црвеном лептир-машном и коцкастим качкетом – он се благо љуља изнад спиралног степеништа, окреће се на све стране и никако да се умири. Испод њега на степенице су се сместили диригенти – лица су им озбиљна, а косе чупаве. У то време бебице мирно спавају у коферу.

Ма шта радила, живот Ралице Филипове је увек на неки начин везан за децу – аутор је бајки, драмских комада, радијских и телевизијских емисија... и наравно, за кловнове. У емисији „Милион и два осмеха” коју емитује БНТ она је смислила "кловновску гимнастику", али каже да јој је жао што је својим језивим кловном Пенивајз, из хорор романа "То", Стивен Кинг уплашио прилично велики број деце. Кловн је животни позив, начин размишљања, филозофија, каже Ралица Филипова.

Превод: Албена Џерманова