Свако путовање почиње првим кораком. Ако је реч о путовању према себи, не бојте се да уђете у лавиринт! На излазу вас очекују растерећење, трансформација, тиховање. 

“CREAtorium – Лавиринт у лавиринту” је позоришни перформанс коме се приступа на интиман начин, а током којег је све могуће. Гледалац не посматра сцену пасивно него креира артистичко дело заједно са глумцима. Ако им се препусти на вољу, доживеће узбудљиву авантуру да изгуби себе и да се потом опет нађе у Лавиринту бескрајних могућности.

Овај сусрет приређује Позориште чула у Софији – истраживачка лабораторија која режира представе у неуобичајеним просторима какви су запуштене фабрике, музеји, тржни центри или пак негде усред природе. У њима су класичне улоге драмског писца и редитеља расплинутих граница, а елементи приче настају у току колективног креирања. CREAtorium се игра у Националном дворцу културе, али не на некој од постојећих сцена него између спратова, у ходницима, на степеништима која воде у тајновите просторе. Уласком у чулни лавиринт спољни свет нестаје и сваким следећим кораком осећај садашњости и прошлости, себе и других, пребивања овде или негде другде постепено се мења.

Шта се још може рећи за чулно позориште и по чему се оно одликује од традиционалног, објашњава Златина Толева, организатор и глумица.

Разлика је прилично велика – у традиционалном позоришту публика је непокретна, ушушкана у мраку дворане, анонимна – она посматра оно што се догађа на сцени. Док је у лавиринту чула публика главни актер. Она се креће, контактира са глумцима, а од ње се очекује да нађе свој лични пут кроз лавиринт. Она није пасиван учесник, већ активан сустваралац.

Сваки гледалац доживљава на свој начин ову авантуру испуњену чулним осећањима – слуха, вида, додира, мириса, укуса.

Он је слободан да крене у дуго путовање кроз лавиринт, да уђе у мрак своје душе и ума што би активирало његова чула, те би почео да осећа разне мирисе и допустио да га они воде. То је интиман доживљај који је за свакога различит.

Златина Толева додаје да се у свакој представи појављује толико сижејних линија, колико је и људи у лавиринту. Једноставно речено представа се одиграва на унутарњем екрану свести и побуђује асоцијације и успомене, индивидуалне за сваког учесника.

Свако извлачи своју причу, искуства и доживљаје, каже Златина Толева. Каква ће бити порука сваког појединца зависи од тога на које ће провокације најснажније реаговати. Лавиринт чула је позив да напустимо властите границе удобности, познати свет и да покушамо да откријемо докле можемо да стигнемо и научимо нешто ново о себи. Циљ нам је да створимо услове у којима би публика имала поверење у нас и постала би отворенија за нове доживљаје. Тако ће она скренути са утабаних стаза,  аутоматског реаговања и рада по инерцији. У позоришту чула где не знамо шта нас очекује, где је све ново и непознато, много је лакше да постанемо свеснији садашњег тренутка и свега што нам се догађа у том моменту.

Кључна реч у свему томе је „доживљавање”.

Уосталом позориште чула је древна пракса коју је у Европу пренео колумбијски антрополог позоришта Енрике Варгас. Код нас је први пут демонстрирана 2006. г. захваљујући његовом ученику – велшком редитељу и истраживачу Јуану Бриоку, који је превео прву групу бугарских глумаца кроз лавиринт чула. Он је приредио низ сличних перформанса и социјално-артистичких пројеката уз помоћ различитих уметника – глумаца, редитеља, сликара, сценографа, музичара, па чак и психолога.