Коване наруквице, кошуље украшене везом, шарене прегаче, појасеви, гајтани и многе друге рукотворине изложене су у просторијама Националног етнографског музеја у Софији. До 20. априла у њему ће бити приређене и радионице мајстора старих и уметничких заната из нашег главног града. Посетиоци имају прилику да присуствују демонстрацијама везења, израде гајтана и чипке, ткања на вертикалном разбоју, израде накита и медењака као и да купе најразличитије предмете народне радиности.

У изложби и радионицама учествују представници неколико генерација мајстора који врло радо причају о занатима и традицијама. Неке од тајни ткања открива нам Лидија Раева, члан Задруге мајстора старих уметничких заната у Софији:

„Рођена сам у породици занатлија. Мој отац и жена која ме научила да ткам су међу оснивачима наше задруге. Ја ткам на вертикалном разбоју и имам 33 године искуства. Волим овај посао и добро знам да су за њега потребни стрпљење, време и љубав. Што се тиче технике ткања на вертикалном и хоризонталном разбоју могу рећи да не постоје неке битне разлике. У принципу се сматра де је у раду на вертикалном разбоју уметнички елемент снажније заступљен.

Могуће је израдити све фигуре. У Бугарској можемо говорити о две школе ткања на вертикалном разбоју -  чипровској и котленској. Ја припадам чипровској школи – користим насликане моделе.  Од прошле године тзв. чипровски ћилим је под покровитељством УНЕСКО-а  – уврштен је на светску листу нематеријалног културног наслеђа што је знатно повећало интересовање странаца за бугарске занате.”

Лидија је учествовала на бројним изложбама и фестивалима, своја знања искуство и вештине пренела је својим ученицима. Драго јој је што је последњих година оживело интересовање за старе занате, посебно за ткање чипровског ћилима.

Док сам разговарао са Лидијом, приметио сам да посетиоци  постављају мајсторима питања: занима их шта значе неки симболи, питају о бојама, техници израде, а већина њих и купује по који предмет народне радиности. За мајсторе ова изложба је једна од ретких прилика да лично покажу своје вештине и плодове свог рада. Нажалост, мајстори у Софији не располажу посебним просторијама у којима би могли да стално излажу своје радове.  Кажу да због тога не могу живети само од заната, а тако се и туристима ускраћује могућност куповине традиционалних бугарских занатских производа.

Ево шта је још с тим у вези рекла Лидија: „Тешко је рачунати само на зараду од обављања заната јер у већини случајева она није довољна за нормалан живот. Због тога неки мајстори имају и други посао. Да би човек који се бави неким старим занатом могао да живи само од тог рада он мора као прво да има радионицу, а осим тога мора да учествује на састанцима занатлија, изложбама и другим форумима за које, нажалост, таксе нису мале.  Ипак, уз мало више среће то и није немогуће. Међутим, гледано у целини, сматрам да код нас ручни рад није довољно цењен и плаћен.Упркос томе, могу рећи да имамо довољно контаката у иностранству где људи заиста цене предмете народне радиности. Долазе код нас, размењујемо искуства.”

Ето, то нам је испричала Лидија ткајући ћилим са магичним шарама. А док је она ткала група странаца је са дивљењем посматрала њен рад. Можда је време да почнемо ценити ручни рад и мајсторство бугарских занатлија и да на њих више не гледамо као на датост него као на национално богатство.

Превод: Албена Џерманова