„Као свака озбиљна ствар у животу, и ова се десила случајно. Када сам био дете, отац ме је често закључавао у стан. Дакле, шта да радим? Тада није било компјутера, ни телевизије и ја сам цртао.“ Тако је и настао феномен Петар Мичев. Сусрет са сликама самоуког уметника је љубав на први поглед. На питање како би описао свој стил сликања, он одговара сасвим искрено:

„Не знам како бих тачно описао свој стил. Мој отац је уобичавао да каже: „Сликај и ове године, а следеће године лати се нечег озбиљног“. Ево, тако ми је живот пролазио у обећањима да ово радим последњи пут и више нећу. Никада раније нисам озбиљно размишљао о томе да морам изградити свој стил. Људи сматрају да имам такав, али то препуштам да теоретичари уметности кажу.“

Уметност Петра Мичева тешко би се могла укалупити. Једно је, међутим, сигурно: његове слике се могу непогрешиво препознати. Оне зраче хармонијом, узајамношћу, задовољством, мирноћом. То је осећај који човек искуси када их гледа. Осећај који свако од нас жуди да доживи, а који нам стално измиче у стресној свакодневици. Да ли хармонија којом зраче слике Петра Мичева има место у његовом стварном животу?

„Наравно. Ова хармонија потиче од грешака у мом животу. Човек се учи на грешкама, а не на примерима. Ја сам грешник и цео живот тежим да будем бољи човек. Али за то није довољна само тежња, већ су потребна и дела, тј. да стварам слике, да стварам позитивне емоције и да их дајем људима којима су оне неопходне. Једном ми је један мој пријатељ, француски позоришни редитељ, рекао: „Ти ниси никакав сликар. Ти си исцелитељ људских душа рањених безосећајношћу.“

У чему је ипак тајна Ваше уметности?

„Не знам како то постижем. Мој живот је исти као и Ваш. Свакодневни живот људи не разликује се много. Разлика је само што ви, рецимо, ујутру идете у радио, а ја у свој атеље и тамо се дешава она хемија, она уметничка магија. Ја цртеже не радим унапред. Морам најпре да видим оно што ћу пренети на платно и тек онда почнем да сликам.“

Главна тема у стваралаштву Петра Мичева је жена која је подигнута на пиједестал. Она је приказана у различитим животним улогама – заводнице, вољене жене, мајке. Сликар каже да се све у животу заснива на љубави. А шта се дешава када нам она недостаје?

„Мудри људи кажу: „Још увек нико никога није научио уметности и љубави.“ Љубав ти се даје, ти је прихваташ и затим дајеш неком другоме. Дакле, ако не дајеш љубав, онда је и не узимај. Само кад љубав дајеш, љубав врати се. Она је узајамни однос. Наша велика певачица Лили Иванова рекла је: „Кад престанем да волим, престаћу да живим“. Исто важи и за мене као ствараоца, за многе моје истомишљенике, за песнике. Да ли можете замислити да се песник не заљуби? Он би престао да пише поезију! Песник ствара поезију, када је заљубљен.“

Међутим, стваралаштво није само љубав, него је и слобода. Да ли смо данас,након дуге и тешке транзиције ка демократији, слободнији?

„Не, нисмо, одговара Петар Мичев. – Некада је држава подстицала разноврсне стваралачке активности и развој позоришта, музике и ликовне уметности. Ми сликари смо годишње имали по једну регионалну или националну изложбу. Није то нека носталгија за прошлошћу, али приметите следеће – свако од нас је радио током целе године да би наступио на поменутој изложби, а држава је куповала по једну слику сваког ствараоца. Тај новац, наравно, није био довољан за преживљавање. Међутим, важније је да смо имали подстицај да се боримо, да стварамо по 50-100 слика и у конкуренцији са колегама да дамо најбоље од себе, а победник је био само један. Данас се дешава супротно. У Софији има 20-30 сликара који мисле да су изнад свих осталих, иако нико није чуо за њих и они се нигде не појављују.“

У којој мери савремени Бугари знају да препознају и цене таленте?

„То је веома посебно питање. Они који могу да препознају таленте, не могу стално да уживају у уметности стваралаца који им се допадају. Ови људи не могу себи приуштити задовољство да купују слике. А они који су финансијски добро ситуирани, уопште не цене уметност. Богати не читају књиге. А онај ко не чита, једноставно пита „Шта је то уметност?“

На чему тренутно радите и шта заокупља Вашу пажњу?

„Већ годинама радим на истим циклусима. Пре више од 25 година тема о ускршњим јајима није била заступљена у бугарској уметности. Случајно сам је открио и одлучио да се пробам у томе. Тада сам стварао сложене композиције везане за украшавање ускршњих јаја и друге обичаје који прате Ускрс. За њих је постојало велико интересовање. Сећам се и једног комичног случаја. Упитали су моју мајку: „Када је твој син преминуо?“ А она је одговорила: „Није преминуо, жив је. А зашто питате?“ – „Па, зато што се његове разгледнице продају у књижари.“ У оно време су у продаји биле разгледнице са сликама само преминулих сликара. Ускршња тема је за мене важна као што су важни љубав и снови. Ако немаш снова, немаш ни будућности.“

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: лична архива Петра Мичева