Удаљен свега 88 километара од Софије град Пирот у суседној Србији постаје све привлачнија дестинација за Бугаре. Он нуди различите начине за пријатан провод викенда. Посебну атмосферу ствара и чувена гостољубивост Пироћанаца, који живе скромно, али госте дочекују срдачно, отворене душе. Најпривлачнији моменти за сваког посетиоца везани су за куповину и гурманлук: на чувеној пироћанској пијаци можете да купите укусни бели и жути сир, спремљен према старинским рецептима од правог млека; у месари пак ћете купити свеже испечену лепу и сочну свињетину; прекопута централног хотела пак спремају најукуснију на свету „велику гурманску пљескавицу“.



Свакако треба да уживате и у природи, а романтичне шетње поред Нишаве ће у вама препородити одавно заспала осећања.

А сада ћемо кренути и траговима историје Пирота.

„Сматра се да је у 9 веку, после 809. г., када је Кан Крум освојио територије данашње Софије, он потчинио и рејон Пирота. У Средњем веку Пирот је сматран делом западних бугарских предела, а у одређеним периодима проширивања територије царства – чак централних. Због тога су средњовековни споменици културе тамо тесно везани и за бугарску историју, прича водич Волен Антов, и наставља: Као прво у Пироту вреди посетити средњовековну тврђаву Момчилов град која је подигнута од севастократора Момчила у првој половини XIV века. Данас она је симбол града. Војвода Момчило је био јунак и феудални властелин западних Родопа, тако да му је присуство на овом подручју мало легендарно. У лето 1345. он је у сукобу са Турцима и Византинцима након херојског отпора савладан и убијен. Тврђава је добро очувана, у 70. и 80. годинама прошлог века тамо су вршена археолошка истраживања и рестаураторско-конзерваторски радови али је, на жалост, данас лоше газдована“, сматра Волен.

Током векова Пирот је одржавао активне везе са старопланинским градом Чипровци. Два града су била чувена као ћилимарски центри и налазили су е на важном трговачком путу из Европе у Азију, који су често користили дубровачки трговци. Управо у Пироту су трговци из свих крајева Османског царства куповали чипровске ћилиме и одвозили их у Босну, Црну Гору, Скопље, Солун, Цариград… А данас традиционални локални ручно ткани ћилими заузимају достојно место у збирци Музеја Понишавља.

Гости из Бугарске обично посећују и две тамошње цркве. Прва је Стара црква у Пироту или храм Рождества Христовог. Подигнута је 1834. г. прилозима самих грађана Пирота, о чему сведочи и плоча која се и данас налази узидана изнад главног улаза у храм. Цркву је осликао зограф Јован Николов Иконописац, припадник чувене Самоковске сликарске школе.

Овде се налази и света за сваког Бугарина икона Светог Јована Рилског, нашег небесног заштитника. За разлику од ове цркве, која је због ограничења прописаних од стране турских власти укопана у земљу, Саборни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице се слободно уздиже у висине. Црква је изграђена 1870. г. и већ наредне године Николај Иванов Образописац осликао је ктиторску икону  Богородица Портаитиса. Он је попут свог оца Јована Николова припадао Самоковској школи, сарадња са којом се наставила и 1872. г., када је Стојче Фанков израдио предивни иконостас у дуборезу.

Мештани препоручују својим гостима из Бугарске да обавезно посете и цркву Свете Петке у Станичењу, која је пре била позната под именом црква Светог Николе. То је најстарији храм у Понишављу, саграђен и осликан у 1331-1332. г. у доба владавине бугарског цара Јована Александра. У цркви су пронађене и ктиторске гробнице са дрвеним ковчегом. На остацима покојника, сахрањеног тамо су откривени делови одоре са 27 сребрних лоптастих дугмади са златовезом, где су поред орнаменталних детаља сачувани и елементи са написаним именом цара Јована Александра.

„Историја ових предела није нити бугарска, нити српска. То је наша заједничка, балканска историја”, казао нам је један гостољубиви Пироћанац на растанку са овим лепим крајем.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Миглена Иванова