Данас се обележава Светски дан поезије. Тим поводом смо разговарали са Ивајлом Димановим – новинарем, песником и прозаистом.Он је међу најпознатијим бардовима Бугарске, романтичарима којима можда прети нестанак. Недавно је Ивајло прославио свој 60. рођендан концертом и промоцијом своје нове књиге– „Бермудски двоугао”. Велики део песама које је извео пред публиком у Националном дворцу културе стављен је на компакт-диск под насловом „Живела, Самоћо”.

„Нико не може везати руке некоме ко жели бити Икар“ – тако се завршава једна од песама Ивајла Диманова, која је укључена у његову нову књигу.

„Свака песма има своју историју – наставља песник. – А када се стихови певају уз неку добру мелодију, они савладавају све препреке. Могућности које пружају модерне технологије су стварно огромне. Више није могуће да драгоцена дела стваралаца остану у оквиру кварта где су настала. По мени су ипак најбитнији међуљудски односи. У то се убеђујем сваки пут када одем у иностранство. На моје концерте долазе махом Бугари као и људи који не знају наш језик, али се занимају за бугарску културу. Обично припремам преводе мојих стихова на одговарајући језик. У Паризу их је прочитала једна млада и веома талентована глумица – Ива Делева, у Лондону су напоредо са песмама и стиховима на бугарском англојезични слушаоци са интересовањем пратили и превод на енглески. 2010. г. додељена ми је Међународна награда за књижевност у Торину, Италија. Можда ми је највећи сан био да одем у Италију – земљу моје омиљене музике и омиљених филмова. И он се обистинио. Понео сам, наравно, и гитару. Приредио сам импровизовани концерт у једној прелепој сали и тако задобио многе нове пријатеље.Сем на енглески и француски, моји стихови су преведени и на руски, чешки, немачки, турски. Мислим да је веома важно да се бугарска књижевност чита у свету, без обзира што је изузетно тешко препевати песничко дело. Понекад се дешава да неко ко не зна бугарски, покаже интересовање за моје песме. Сећам се једног Афроамериканца који је купио мој албум у САД. Упитао сам га да ли зна бугарски, а он ми је одговорио да не разуме ни речи нашег језика, али су му се моје песме јако допале. Када човек угради делић своје душе у свако дело које ствара, веома је вероватно да га други осете као своје. У томе је тајна песниковог успеха.“

Превод: Ана Андрејева