У Народном собрању је одржана међународна конференција под насловом „Моћ речи: мреже, радикализација, исмејавање.“ Повод за конференцију је било обележавање Међународног дана Франкофоније. На скупу су размотрене две основне теме: радикализација младих на друштвеним мрежама и хумор као друштвено-политичка критика. Међу учесницима форума био је и познати бугарски карикатуриста Чавдар Николов. Да ли знате када је настао жанр карикатуре? То се догодило у 16. веку у Италији, рекао је Чавдар Николов. На почетку је она служила за забаву у атељеима сликара. У 18-19. веку се појавила и политичка карикатура. У том периоду су сатиричне карикатуре и цртежи били оружје у рукама бораца за слободу говора и изражавања, али су исто тако служили и за пропаганду. У ствари, бити карикатуриста није увек безбедно.

И код нас имамо примера који потврђују горенаведено. 1925. године се у земљи води тихи грађански рат током којег људи губе животе у атентатима. Недељу дана пре напада који је извела Војна организација Комунистичке партије у цркви Свете Недеље у Софији, у штампи је објављена карикатура Александра Добринова. На „пророчком“ цртежу је приказана Смрт која каже: „Ове године Христос неће васкрснути.“ Пар дана касније извршен је атентат у коме је погинуло 213 особа, а број рањених достигао је 500. Александра Добринова су одмах привели, оптужили су га за везу са атентаторима. „Добринов је у притвору остао шест месеци, све док се познати политичар и новинар Димо Казасов није заступио за њега након чега је пуштен на слободу, каже Чавдар Николов. „Касније ћемо видети да Александар Добринов није био у добрим односима са различитим властима, јер је после 9. септембра 1944. године, када је у земљи установљена просовјетска власт, Добринову тзв. Народни суд изрекао ефективну казну затвора од 2 године због цртежа који илуструју живот у Совјетском савезу, а које је објавило Министарство пропаганде.“

Други бугарски карикатуриста, Александар Божинов, нацртао је тадашњег совјетског министра спољних послова Вјачеслава Молотова са нацистичким симболом, то је период када су Совјетски савез и Немачка били у добрим односима после потписивања споразума Рибентроп-Молотов. Занимљива је прича Александра Божинова пред Народним судом. Талентовани сликар Илија Бешков, левичар по убеђењу, позван је да сведочи против Божинова. Бешкову су се обратили речима: „Господине Бешков, Ви сте најбољи бугарски карикатуриста.“ На што је Бешков одговорио: „Не, нисам, али ви судите најбољем бугарском карикатуристи.“ Због ових речи је Народни суд сликара условно осудио на казну затвора од једне године.

Најтежи случај у историји карикатуре је Рајко Алексијев. На једном од његових цртежа објављених у листу „Штурец“ приказан је Стаљин који свира на балалајци, а испод стоји текст: „Волга, Волга мать родная, где ће томе краја.“ Изгледа да комунистима Рајко Алексијев није био нешто посебно симпатичан. Прво су га убили, а затим га је Народни суд осудио.

У нешто новије време, такође има довољно примера слободоумља и грађанске савести.

„Занимљив је случај из 1968. године када су Радој Ралин и Борис Димовски издали зборник епиграма „Љути чушки.“ Познато је да је после само две недеље након његовог објављивања цео тираж повучен и спаљен у Полиграфском предузећу у Софији. А разлог томе је била карикатура којом је Борис Димовски илустровао један епиграм Радоја Ралина, који гласи: „Сит трбух за науку глув.“ Али је један песник у заврнутом репу прасета препознао потпис комунистичког вође Тодора Живкова. Ово је била кап која је прелила чашу због чега је целокупни тираж спаљен. После овог случаја Радој Ралин и Борис Димовски су остали без посла и дуго времена били у немилости власти.“

Други бугарски карикатуриста је готово сваког дана цртао Тодора Живкова. Реч је о Тодору Цоневу који је такође завршио у затвору. Након демократских преображаја у земљи 1989. године, Цонев је приредио грандиозну изложбу. „Мислим да је ово била најуспешнија и најпосећенија изложба карикатура у нашој историји,“ рекао је на крају нашег разговора Чавдар Николов.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова