Шта је заједничко протестима на трговима Тахрир, Мајдан, Орлов мост и у парку Гези?Специфчне особине и начин на који се они одржавају на јавним местима главна је тема истраживања социолога Нилуфер Голе (Nilüfer Göle), професора Високе школе за социјалне науке у Паризу. Недавно је она држала јавно предавање на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“.

Према проф. Голе, политичке демонстрације, почев од арапских револуција, преко Мајдана па све до протеста у Бугарској, намећу преосмишљавање појма јавног простора и говоре о постојању нових облика мобилизације.Паркови, кафићи или тргови који су по дефиницији свима доступни сматрају се јавним просторима. На јавним просторима људи се слободно окупљају, расправљају, размењују идеје и са тог места постављају питања политичарима.

Као прво, данашња дефиниција јавног простора је већ застарела, наглашава проф. Голе.

Мислим да улазимо у нову епоху, у ново време. Потребно нам је преиспитати везу између јавног простора и демократије.Живимо у глобалном свету, у време мигрантских заједница. Већ постоји разилажење између државних политика и мултикултурних заједница. Политичари се тешко прилагођавају, због чега се појављује све више покрета за заштиту националних традиција и вредности. И ево парадокса – публика је глобална, а политичари остају национални.

С друге стране, ово је доба ИТ технологија. Протести у Каиру организовани су преко Фејсбука и Твитера, учесници у њима су маргинализовали државне и контролисане приватне медије. Полиција је била немоћна пред социјалним мрежама. Овде није у питању анонимна руља! Глобални свет већ комуницира по систему"лице у лице" (Person-to-Person).

У Европи се рађају неонационалистички покрети који су за разлику од класичног национализма симбиоза између крајње десних идеја и говора левих секулариста, какав је случај Марин Ле Пен у Француској. Ауторитарни режими такође користе нове технологије у покушају да контролишу јавни простор и стално измишљају нове мере за строжа „морална“ правила понашања на јавним местима.

Од пресудног значаја показале су се пропаганда и борба за то каква ће се интерпретација догађаја наметнути. То је друга врста пропаганде – није она која постоји у комунистичким државама, где је ствара и намеће један једини извор. Партија Ердогана је прво покушала да постигне сагласност са учесницима протеста, а затим, након што није успела, лансирала је верзију о међународној конспирацији против владе Турске.

На питање које су сличности са социјалним покретом из маја 1968. г. у Француској и у којој мери савремени протести имају потенцијал да учествују у представничкој демократији,проф. Голе одговара:

Дух 68. се осећа свугде у парку Гези, а било је и директних алузија на те догађаје у Француској. Упоређивање показује у којој су мери и 1968. и сада протестни покрети више против политичке културе, него против саме политике. Покрети из 68. нису били политички, али су променили и политике и друштвену културу. Више верујем у аморфно присуство него у представничку демократију, каже на крају проф. Нилуфер Голе.

Превод: Албена Џерманова