Гранитни врхови на граници Аргентине и Чилеа, где се састају само ветрови Атлантика и Пацифика и боре се за надмоћ сурова зима и вруће лето, иако не највиши у свету, одвајкада привлаче алпинисте. Они су били изазов и за четворицу Бугара – Мартина Маровског, Виктора Варошкина, Григора Ватева и Руслана Вакрилова који су се за два месеца упустили у патагонијску авантуру под насловом „Реп аждаје“:

- У каријери сваког освајача врхова се дешава тзв. „тачка засићености“ неком планином, објашњава Виктор. На први поглед планине су сличне, али у ствари нису. Управо те разлике су нас инспирисале да заменимо Алпе Андима.

- У овом свом делу Патагонијски Анди су неупоредиви са свим осталим планинама са шиљатим стеновитим врховима који попут игала пробадају небо на висини од 1.500 – 1.600 метара. Неописиви су и једини те врсте, надовезује се и шеф експедиције Мартин Маровски.

- Тамо скоро и да нема претпланинских простора, већ некако нагло, из равнице стрше велики врхови, допуњује Виктор.

6. јануара 2016. г., у 16 часова по локалном времену, Мартин и Виктор су постали први Бугари који су освојили тесни белоснежни врх Серо Торе у планини Фиц Рој, који је висок 3.128 метара. А за поход до сањаног циља потребно им је било 30 дана.

- Све зависи од климе и пре свега од ветрова, чија брзина надмашује 200 км на сат, прича Мартин. Лоше време је неописиво. Месец дана смо чекали да се природа умири. Када смо могли, прелазили смо по 20 км дневно. Стигнемо негде, те нас онда ветар врати назад у Ел Чалтен – градић у основи врхова. И тако, четири недеље борбе са бурама и ништа.

- Док смо освајали врх опет нисмо били сигурни да ћемо успети, јер се сваке године ледени шешири на врху формирају на различити начин и понекад су апсолутно неприступачни. Чак смо пре последњих 50-100 метара размишљали да се вратимо. Чињеница да смо се изборили, била је за нас велико изненађење и велико постигнуће. Тренутак када смо направили то о чему смо сањали, био је заиста посебан. Сећам се, како ми се на врху чак свест помутила, не крије своје емоције Виктор.

Чиме Серо Торе тако неодољиво привлачи алпинисте из целог света?

- Пре свега запањујућом визијом, одговара Виктор. Та игла као да је пала с неба на свом месту, јер врхови око ње немају ништа заједничког у погледу структуре и величине. Тај врх је неприступачан са сваког угла. Са Истока, са Запада, са Севера, одасвуд је страховито. Али је фантастично леп. Привлачан је и тиме да је пуна енигма са историјског аспекта, јер спорови око његовог првог освајања трају већ неколико деценија.

- То је сан сваког алпинисте у свету. Ми смо за то радили годину дана, али смо сањали много више. Он је амблем, камен темељац. Без њега се не може, додаје Мартин Маровски.

Више времена Серо Торе је сматран неосвојивим. Први покушаји попети се на врх су били 50. година ХХ века, а званично је освојен 1974. г.

Друго бугарско достигнуће које ће остати у историји је премијерна маршрута „The Approach Team Line“ која иде увис гранитном стеном Ел Мочо, а објављена је на угледном сајту за алпинисте и пењаче alpinist.com:

- Када смо одлазили у Патагонију, један од наших основних циљева био је да оставимо и наш, бугарски траг, прича Виктор Варошкин. Тако да је избор северне стене Ел Моча био логичан, јер се налази недалеко од нашег базног кампа, испод источног дела врха Серо Торе. Иначе избор линије кретања је тежак и захтева много искуства да у мислима пронађеш руту која ће ти омогућити освајање врха. Ми смо стално тражили могуће путеве и користили кратке периоде лепог времена да их истражујемо. Прокрчити нову и пењати се већ устаљеном линијом су сасвим различите ствари. Стварање нове маршруте тражи много уобразиље и искуства. Ти си први и треба да доносиш одлуке на које можеш да заборавиш када идеш нечијим туђим корацима.”

Јесенас ће се појавити и документарни филм о експедицији у Патагонији који алпинисти спремају. А затим их поново чекају Анди у свом пуном сјају, али овога пута – перуански, врх Артесонрају (висок 6.025 м) – снежна пирамида која нам је позната из лога филмске куће „Парамаунт Пикчерс”, и једна од најимпресивнијих перуанских планина – Сиула Гранде (6.344 м).