Житељи забитних села у планини Родoпи где је време стало, имају једну заједничку црту коју су становници градова изгубили – то је страхопоштовање према природи од које у великој мери зависи њихов живот. Свакодневица им је скромна, што не значи да поред тривијалних брига немају духовне потребе.

Људе у Родопима ускоро ће обрадовати библиотека на точковима. Шарени мали библиобус ће свраћати махом у мала удаљенија насељена места где нема јавних читаоница. Идеја о покретној библиотеци синула је младом житељу Родопа Александру Караџову – „сасвим случајно, како то обично бива када је питању нека добра иницијатива”.

Желео бих да ова „турнеја“ крене на Ђурђевдан, зато што је то леп празник – пролећан и пун симбола, каже Александар. Дотле треба да купимо и прилагодимо за потребе путујуће библиотеке камп кућицу, да је опремимо рафовима за књиге и малим кутком за читаоце.

Нови наслови који су у продаји на књижном тржишту и бугарска класика наћи ће место у мобилној читаоници. Александар Караџов очекује да ће се веће издавачке куће одазвати на позив да помогну у реализацији његове иницијативе. Грађани такође могу да поклоне књиге, само не тако што очисте кућну библиотеку од старих штива.

Александар жели да људи у Родопима осете делић среће у додиру са узвишеним светом књига.

Да нисмо ми, Бугари можда најмање срећни у Европи (како је видно из једног истраживања Еуростата) зато што мало читамо?

Не искључујем да је и то један од разлога, али није у питању нежеља људи да читају. Има доста села и малих општина које се постепено гасе – тамо више нема библиотека. Има људи који не могу приуштити да купују књиге и то је вероватно један од разлога што осећају мање радости у животу, убеђен је Александар.

Да би била приступачна за што је могуће више читалаца, библиотека на точковима ће најпре обићи границе Бугарске. Она ће кренути из Родопа, наставиће према западу, достићи ће границу према Македонији, затим и према Србији, онда ће путовати дуж Дунавске и Црноморске обале и на крају ће се вратити на полазну тачку. Све ће то постати реалност када се буде прикупило свега три хиљаде долара, колико је потребно за куповину и опремање камп кућице за циљеве покретне библиотеке. И мада је досада донирано тек 13 одсто те суме, идеја све више добија на популарности и Александар верује да ће ускоро располагати новцем за реализацију своје идеје.

Иначе, ма шта радио, он је на неки начин везан за планину - „тамо где се земља и космос дотичу”.

Не бих могао да објасним шта је за мене планина Родопа. То је интимно схватање везе човека и свемира, одушевљено прича Александар. То је једино место на свету где су моја лична енергија и енергија околине, у пуној хармонији. Овај осећај донекле могу објаснити преплитањем утицаја многих народа који су у току више векова насељавали ову планину, а коју неки сматрају светом. Оно што оставља најјачи утисак је аутентичност мештана. Они су остали чисти и неискварени, исконски добри људи.

Александар Караџов је део удружења „Заборављена Бугарска“ чији је задатак да открива и промовише слабо позната места у Бугарској која се одликују непоновљивом лепотом. Понекад наступа у улози планинског водича, други пут открива нове маршруте. А када се врати, у свом блогу на магичан начин описује не само лепоте бугарског поднебља, него и судбине људи које је срео на свом путу. Не плаши се ризика, а због његове одважности општина Смољан га је прогласила „Волонтером године”.

Осећам посебну радост када видим захвалност у очима људи којима сам помогао и то ме храбри и подстиче. Када учествујем у некој спасилачкој акцији, понекад потпуно заборавим на себе. Али је задовољство потом велико, зато што свест да не живиш себељубиво, само за себе, доноси велику сатисфакцију.

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива