„Овде, у тврђави Штипон (Трајанова врата), 17. августа 986. године био је смештен штаб бугарске војске под вођством цара Самуила која је тога дана поразила у бици византијску војску под командом цара Василија II која је упала у Бугарску. Вечна слава и хвала јунацима!“ Ове речи су урезане на каменој плочи која је 2006. године постављена на улазу у тврђаву Трајанова врата код истоименог превоја. Она се налази 60-ак км јужно од Софије, у близини аутопута „Тракија“ у планини Средња гора. Овај локалитет током целе године посећује велики број Бугара, јер је везан за једну од најзначајнијих и најпресуднијих битака у бугарској историји.

Крајем Х века вођене су судбоносне борбе између Византије и Бугарске. Чврсто решен да освоји бугарско царство, цар Василије II је са војском од 30.000 људи кренуо према стратешки важном граду Средец (данашњој Софији). Након неуспешне опсаде града, он се са својим трупама повукао према Тракији. У непосредној близини древне тврђаве Трајанова врата, бугарска војска под вођством будућег цара Самуила је из заседе напала Византијце и потпуно их поразила. Готово сва непријатељска коњица и већи део пешадије су уништени, а византијски цар се спасио бекством.Заплењени су и царске инсигније и све благо. Битка код Трајанових врата која се одиграла 17. августа 986. године, највећи је пораз Василија II у његовим освајачким походима на Бугарску. Превој је дуго времена називан „Царска врата“, али је након ове славне битке постао познат под именом „Бугарски превој“.

Име „Трајанова врата“ се први пут користи у 15. веку. Кланац који је кроз столећа имао различита имена, назван је тако по римском цару Трајану, за чије је име везана изградња тврђаве код превоја. Његова владавина је обележена великим грађевинским подухватима. Тврђава Трајанова врата је била најзначајнији део великог утврђеног комплекса који је вековима штитио приступ из правца Константинопољa и мореуза. Време првобитне градње утврђења није познато, а прва писана сведочанства о њему постоје из 3. века. У јесен прошле године римска тврђава је обновљена и отворена за посетиоце. Она је уврштена на листу „100 националних туристичких објеката“. За само пет месеци посетило ју је више од 10.000 туриста, каже археолог и локални туристички водич Емануил Гавријски и наставља:

„Туристи могу да виде обновљену тврђаву која је веома занимљив објекат. Она је симбол културно-историјског наслеђа у региону и јединствена је по својој конструкцији. Овде је био смештен гарнизон од око 100 војника који су бранили превој, а зграда у којој су живели, представља веома лепу монументалну грађевину. То се може видети од низа аркада којима је ограђено широко унутрашње двориште тврђаве и посетиоци заиста остају задивљени овом лепотом. Они имају и прилику да сазнају интересантне податке и чињенице из историје Бугарске. Сама тврђава је у облику неправилног правоугаоника и изграђена је на стени. Главни улаз у њу био је са северне стране, а чувале су га две шиљате одбрамбене куле. Осим тог улаза, било је још пет споредних мањих врата која су се налазила на кулама. Као многа друга утврђења, и тврђава Трајанова врата је имала тајни подземни тунел који је водио до корита локалне реке. Он је коришћен за бекство у случају опасности, као и за снабдевање тврђаве водом. Тунел је и данас добро очуван, али је затворен за пролаз. Он није обновљен приликом рестаурације каменог утврђења због страховања да при извођењу грађевинских радова под земљом може доћи до урушавања дела бедема.“

Научници претпостављају да је због стратешког војног пута кроз превој Трајанова врата на овом подручју изграђено мноштво одбрамбених зидова и постројења.

„Кроз превој је пролазио најзначајнији римски пут на Балканском полуострву Via Diagonalis који је повезивао Београд са Константинопољем, каже Емануил Гавријски. – У древним временима кланац је имао стратешки значај. А на 600 метара северозападно од тврђаве налазила се „Капија“, која је представљала војни објекат са великим бедемом и још два утврђења на крилима. Огроман лук „Капије“, висок око 18 метара, сачуван је до XIX века. Ово место је било важно и добро обезбеђено током дугог периода европске историје, од раног до касног средњег века.“

Превела: Марина Бекријева