И ја ћу по своме реду проминути,
трава ће и мени над прахом листати.
Неко ће жалити, други проклињати,
али моје песме увек ће читати.

… гласи прва строфа познате песме Ивана Вазова „Моје песме.“ Под „песмама“ патријарх бугарске књижевности је мислио на своје песничко стваралаштво. И заиста је тако, његове песме и данас узбуђују читаоце а читају се са истим жаром као и пре толико година. Многи његови стихови послужили су као текст за песме, а аутори мелодија неких од њих су, нажалост, прошли неприметно у историји. У зависности од садржаја текстова жанровска палета им је подоста широка – почев од маршева, преко старих градских песама до оних за ученике и др. Међу најпопуларнијим је „Код Босфора се диже бука“ позната и под називом „Песма о цару Симеону“ пошто је посвећена великом владару из Првог бугарског царства. Аутор мелодије је непознат. А текст је, по речима Вазова, намењен и прилагођен најмлађима како би знали и памтили историју свог народа.

Песник, писац, драматург и друштвени посленик Иван Вазов је живео и стварао у две историјске епохе – у доба Националног препорода и после ослобођења Бугарске од Турака. Још за живота су га назвали „народним песником.“ Његове песме одишу патриотизмом и опевају лепоту домовине, подсећају на дела неустрашивих Бугара који су живот положили на олтар вере и отаџбине, откривају нам историјске чињенице… У његовом стваралаштву је одраза нашла и борба за ослобођење пре 1878. године. У збирци песама „Прапорац и гусле“ налазимо песму „Радецки“ у којој се опева подвиг песника и револуционара Христа Ботева. 1876. године се Ботев заједно са својом устаничком четом укрцао на брод „Радецки“ у румунском граду Ђурђу. Циљ чете бугарских емиграната био је да се придружи својој браћи у Врачанском револуционарном округу након избијања Априлског устанка. Ботев је крај тадашњег села Козлодуј наредио капетану да брод пристане, након чега су се четници искрцали и упутили према Старој планини. Међутим, упркос очекивањима Ботева и његове чете, они нису добили подршку локалних бораца због чега су се сами упустили у тешке окршаје против Османлија. Убрзо после тога је Ботевљева чета била поражена. Кад је стигла вест о преласку четника у Бугарску, одушевљен њиховом храброшћу и јунаштвом Вазов им је посветио песму коју је назвао „Тихи бели Дунав.“ Аутор мелодије песме настале на текст Вазова је непознат.

Вазов је једини бугарски писац који је преживео све ратове у периоду од Ослобођења до краја Првог светског рата и посветио многа дела овим догађајима. Вазов је лично учествовао у Руско-турском ослободилачком рату (1877-1878) у својству чиновника за посебне наруџбе у руској војсци. Након Ослобођења Бугарске од Турака за химну земље је изабрана песма „Шуми Марица.“ Песма је компонована на текст бугарског учитеља Николе Живкова. Године 1912. Вазов је додатно уредио текст и његова варијанта је прихваћена као службена.

Песме Ивана Вазова и данас служе као инспирација за бугарске композиторе. Ма колико то необично звучало, добар део њих смо чули и у извођењу поп и рок музичара. Пре пар година је композитор и диригент Стојан Бабеков написао кантате за мешовит хор и клавир на стихове песама из збирке „Епопеја заборављених.“ Једна од њих је посвећена хероју у Априлском устанку Панајоту Волову који је угинуо у 26. години.

„Ја сам Бугарче и волим наше планине зелене, звати себе Бугарином прва радост је за мене.“ Ови стихови су из можда најпопуларније песме за децу у бугарској књижевности, коју је написао Иван Вазов. Композитори различитих генерација стварали су музику на њих.

„Певао сам о Бугарској, пошто сам је волео; опевао сам божанствену лепоту њене природе, пошто ме је она очарала; листао сам прашњаве странице историје, пошто сам био затечен њеном славном прошлошћу у временски удаљеним епохама, када је Бугарска словенском свету поклонила светлост слова. И без обзира на то што је релативно мала, она је водила вековну и тешку борбу за независност и остваривање својих идеала; опевао сам њене идеале пошто су били свети,“ рекао је Вазов пред крај свог живота. Ове његове речи као да су се преточиле у песму „Где је Бугарска,“ за коју је музику компоновао Панајот Пипков.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова