Замислите да треба да уђете у обрасло трњем кукурузиште. Зашто? Да фотографишете један сачувани из римског доба обелиск, део маузолеја жреца. Не шалим се, то се десило издавачима албума „A Guide to Roman Bulgaria“ – у преводу „Водич кроз римску Бугарску“. Изузев археолога Милене Рајчеве, већ добро познајемо остале чланове екипе, јер су то састављачи албума „A Guide to Thracian Bulgaria“ („Водич кроз трачку Бугарску“). И како не бисмо ушушкани у кукурузу - негде између села Мусина и Лесичери (у Северној Бугарској) - обелиск изабрали за симбол римског наслеђа на нашем поднебљу, са другим археологом у екипи Диманом Трнковом заједно бацамо поглед на корице и видимо тамо мозаик јелена из Мале базилике у Пловдиву:

„Јелен је симболизовао неколико ствари: једна је жеља да нови хришћани приме Исуса путем крштења и очисте се, а друга је веровање из доба раног хришћанства да јелен поседује моћ да надвлада ђавола. Он инстинктивно осећа где се скрива змија,  стаје изнад улаза у змијску рупу и својим снажним дахом је извлачи. И пошто су змије биле оличење Сотоне, јелени су се претворили у симбол победе над злом.“

Признајем да ми је  ово друго тумачење, осим што је непознатије, некако ближе, нарочито у данашњим данима. Слично јелену и фото-око Антонија Георгијева нас води траговима незаборавних битки које су такође вођене против оваплоћења зла. Војне кампове и фортификације можемо открити свега неколико километара од ауто-пута ка Бургасу (мислим на тврђаву Кабиле), исто као и дуж дунавске и црноморске обале. Мање познатија су и утврђења у граду Кула (одакле потиче и његово име), у Силистри, Свиштову, Русеу, Балчику, Бјали.

И поред тога што су римске базилике међу најпознатијим сачуваним архитектонским споменицима код нас с краја античког доба и почетка Средњег века, вреди да посветимо пажњу и фрескама попут оних у Силистренској гробници, са обиљем флоралних и птичијих мотива, али и са много људских ликова. Димана скреће нашу пажњу на детаље који је слабо вероватно да нешто значе за лаика. Таква је, на пример, фризура једног слуге породичног пара коме је намењена гробница:

„Она показује да слуга није мештанин, није Трачанин, нити Римљанин. Он је Гот и слуга – у гробници је насликана и послуга преминулих супружника.“

И поред чињенице да је пронађена у 40. годинама прошлог века, гробница је релативно непозната, исто као и целокупно римско наслеђе Дуросторума – града основаног у 29. години нове ере који је убрзо постао главни град провинције Мизија, а на чијим је темељима касније настала савремена Силистра. Епископски центар у доба раног хришћанства, град је у време владавине прогонитеља хришћана цара Диоклецијана (крајем ІІІ. века) дао 12 мученика, који нису пристали да римског цара поштују као Бога, како је било прихваћено. Као део Римског царства, градови на савременим бугарским просторима су по свему личили на остале римске градове, при чему су у Северној Бугарској говорили претежно  латински. У Јужној пак званични језик је био грчки (изузев неколико веома важних декрета). По Димани Трнковој узрок тога је што су  „римски управници били паметни и знали да не могу приморати становнике градова сматраних колевком грчке цивилизације да говоре латински“.

Није случајно да је град са најбоље сачуваним и експонираним римским наслеђем у Бугарској – Пловдив – у средишту књиге, а аутори га препоручују као прва дестинација странцима који располажу са мање времена. Изненађује њихов други избор – мало познати северни град Павликени, који је своје име добио по Павлићанима. Управо припадници антивизантијског хришћанског покрета који се појавио у 7. веку у Јерменији, 970. г. су стигли у Бугарску и утемељили тај град. У 70. годинама прошлог века трагачи за закопаним благом су наишли на велике количине керамике, а затим археолози су открили римску вилу са грнчарском радионицом. Керамички производи из те радионице – од цигала до дечјих играчки – извожени су чак на Крим.

Почетком 80. година је отворен музеј под ведрим небом:

„Његова зграда је направљена од пронађених на терену парчета керамике без посебне научне вредности. За потребе изградње  музеја биле су инсталисане пећи за керамику. У процесу израде  грнчарских предмета  учествовали су и ученици из Школе уметничке керамике у оближњем граду Тројану. А сваки VIP-посетилац је могао да сам направи циглу и да на њој напише своје име или неки текст. Сада су цигле поређане у зид на коме се могу прочитати имена како Људмиле Живкове (ћерке вишегодишњег председника Државног савета социјалистичке Бугарске, која је тада била министар културе), тако и трагача за закопаним благом и њихово слатко признање: „Ми смо били први“.

А нама је привилегија да први представимо тај албум његовим будућим читаоцима из целог света.

Фотографије: Антони Георгијев

Превод: Александра Ливен