На вратима Медицинског комплекса „Др Штерев“ дочекали су ме плавокоси петомесечни близанци и њихов отац. Колица су им веома модерна, дупла. Близанац „с горњег спрата“ се задовољно смешкао, те ме је гледао несташно и весело, а други, који је био испод, као да није био нешто посебно задовољан чињеницом да неће чути последње трачеве. Почашћена „дуплим“ осмехом упутила сам се према кабинету Тање Милачић, специјалисте за ембриологију и руководиоца Одељења за ембриологију и андрологију медицинског комплекса. После извесног лутања у лавиринту болничких ходника успела сам да га нађем и признајем да нисам имала стрпљења да ми Тања исприча како и зашто се уопште определила за ову професију:

„Када сам имала 14 година гледала сам неки филм о вантелесној оплодњи. Био је то филм који је оставио велики утисак на мене. Тада сам први пут чула да биотехнолози су ти који „праве“ бебе из епрувете и тако је планула моја љубав према томе. Већ сам знала чиме желим да се бавим у будућности. Професори Биолошког факултета су ми рекли да је у питању један веома скроман и непопуларан сектор за нашу земљу, те да се тиме углавном баве лекари, а не биолози. Они су били мишљења да се нећу професионално остварити.“   

Упркос краткотрајном разочарењу, Тања је остварила свој сан и напредовала на каријерној лествици. Без обзира на то што јој је радна свакодневица узбудљива, увече Тања жури да што пре иде кући како би преузела улогу супруге и мајке. Пре пар година је породица Милачићи јако желела да има децу и упорно радила на томе. После дугог чекања судбина је одлучила да Тањи и њеном супругу дарује не једно, већ двоје деце – близанце. Исто толико слатки, колико су били и малишани са којима сам се срела у комплексу. Оваква радост се не може описати речима, али су свакодневне обавезе полако, но сигурно окупирале Тању.

„Схватила сам да пошто сам поранила с повратком на посао – тек 9 месеци после порођаја, недостајало ми је пуно ствари када је реч о контакту с децом. Покушавам да нешто од тога надокнадим сад. Свесна сам тога да се време не може вратити, без обзира на то што ми је један син обећао да ће изумети времеплов, захваљујући којем ће нам једног дана повратити младост. Пожелела бих свакоме да упозна срећу родитељства и да своју децу добро васпита.“

Тренутно близанци имају 8 година. Деца, осим што иду у школу, имају и друге обавезе, као што су кошарка уторком, тенис четвртком, часови књижевности и биоскоп петком, учење и израда домаћих задатака из немачког језика и математике суботом, а после тога следи шетња у парку, вожња бициклом или клизање на леду. Малишани су увек у друштву родитеља који су нашли кључ за најбољу расподелу времена како би стигли да обаве све послове у канцеларији, код куће, те да издвоје времена за децу и рекреацију. Сваке среде од раних јутарњих сати па све до мрака Тања ради на решавању тешких случајева у болници и бар једном годишње учествује на научним скуповима и конгресима посвећеним репродуктивном здрављу, стерилитету и др. До сада има преко 50 учешћа на сличним форумима, углавном у Европи, држала је предавања или је била у својству излагача. Тања је била модератор сесија и организатор конгреса у Бугарској, а већ трећу годину учествује и у организацији европских научних скупова – ове године у Хелсинкију, у организацији Европске асоцијације за хуману репродукцију и ембриологију. Ових дана Тања има задатак да организује две сесије за ембриологију XVII Конгреса о стерилитету Бугарске асоцијације за стерилитет и репродуктивно здравље (БАСРЗ).

Упркос претрпаном распореду дневних обавеза, Тања увек има времена да свој свакодневни живот зачини лепим стварима. Ево шта ми је одговорила на питање који јој је омиљени тренутак на послу:

„Благовести, јер на тај дан позивамо све породице којима смо помогли. Ето, сва сам се најежила при самом помињању тог празника. На Благовести је сваки ходник у болници пун беба и већ одрасле деце. Обично је све то пропраћено смехом, музиком и весељем. То ми даје снагу, без обзира на то што већина људи не зна ко стоји иза свега тога, ко су људи који раде у лабораторији, пошто они обично имају контакт са лекарима. И није битно што нас не знају по именима, овај сусрет је веома топао и даје нам наду и снагу да наставимо истим путем.“

Др Тања Милачић је свој живот посветила деци и уметности стварања живота, а то је за њу кључ среће.



Превод: Ајтјан Делихјусеинова