Испоставиће се да су људски ресурси, овај ужасни бирократски термин, који је послужио као назив за многе пројекте финансиране из фондова Европске уније, највећи проблем Бугарске. На мало разумљивијем језику су то описали два бугарска премијера. Симеон Сакскобурготски је пре пар година непажљиво прокоментарисао да Бугарима треба заменити чип, тј. треба да промене досадашњи начин мишљења. На сусрету са представницима бугарске заједнице у САД током свог претходног мандата актуелни председник владе Бојко Борисов је рекао у типичном за њега колоквијалном стилу да реформе не напредују, пошто је „материјал лошег квалитета.“ Ко зна, можда су и двојица у праву.

На почетку ове недеље Борисов је још једном дао јасан знак да ће Бугарска наставити путем реформи судства. И пошто о судској реформи говоримо већ 20 година, можда је крајње време да проучимо с ким ће је Бугарска спровести у дело, пошто је једна ствар текст закона који ће усвојити посланици, а потпуно друга и можда суштинска спровођење реформе, за што ће главну реч имати судије, иследници и тужиоци. Током недеље је Суд ревизора објавио листу закључака о неподударности података након извршених провера декларација које су поднела лица на високим државним и другим угледним јавним положајима. Објављена листа садржи 278 случајева неподударања информација достављених јавном регистру са реалним имовинским и финансијским стањем проверених високих партијских функционера, чланова националних и локалних управних структура, судија, тужилаца, иследника и чланова њихових породица. Преко 40 посто оних који су пропустили да декларишу своје имовинско и финансијско стање чине иследници, тужиоци и судије. На тој листи су се нашла имена судија и тужилаца који су „заборавили“ да декларишу приходе у износу од 10.000 до 45.000 евра. За најсиромашнију земљу у Европској унији поменуте суме нису незнатне, с обзиром на то да је просечна месечна зарада у Бугарској око 400 евра. Плата једног председника бугарског суда вероватно не премашује 2.000 евра. Колико година онда треба да обављаш ту функцију како би уштедео 45.000 евра који чине само део дохотка? Онај део који си предвидиво пропустио да деклариреш? Није тешко досетити се да су обично такви износи новца сумњивог порекла. Људи са таквим дохотком (и моралом) треба да извуку Бугарску из увредљивог за њу процеса мониторинга чији је главни услов реформа правосуђа.

Судска власт у Бугарској је у рукама елите која се формирала већ у првим годинама после демократских преображаја 1989. године. Ова елита је задовољна тренутним стањем и не би допустила да се нешто промени. И то нас не треба чудити – судски систем је најзакржљалији део друштвеног живота у посткомунистичкој Бугарској, пошто се најспорије демократизује, јер током 45 година комунистичког режима он није ни постојао. Смена генерација која треба да доведе до унутрашње потребе за променом судског система одвија се споро и мукотрпно, стога ће на исти начин тећи и тако прижељкивана реформа судства.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова