Дугогодишњи председник Савета за електронске медије доц. Георги Лозанов је изненада поднео оставку уз образложење: „Нема законских основа да Савет за електронске медије одбије да региструје једну нову телевизију у Бугарској“.Али моралних основа вероватно има:„Не бих хтео нити својим гласом у својству члана Савета за електронске медије нити својим потписом у својству његовог председника да легализујем у електронским медијима агресивну реторику истоименог онлајн медија који се олако служи говором мржње, мада не и обавезно по основу расне, етничке или верске припадности Преда мном је противречност из које не налазим други лични излаз осим напуштања Савета.“

У Бугарској се оставке не подносе лако. У конкретном случају „хејтери“ би одмах додали да са оставком или без ње, Лозанову је до истека овог мандата остало сасвим мало. Међутим, много важније је да председник Савета за електронске медије који је поднео оставку поставља питања која се тичу медијског окружења у Бугарској која као млински камен висе о врату нашег друштва. Нико не сме живети са илузијом да Закон о радију и телевизији чији је надзор спровођења поверен Савету за електронске медије, може гарантовати постојање идеалних медија. Закони једноставно успостављају оквир. Међутим, очито домаћој важећој регулативи увек нешто фали. Јер не пружа могућност за фактичко утврђивање извора финансирања медија, не предвиђа праг концетрације медијског власништва, не штити новинаре од власника медија, не санкционише говор мржње, не обавезује медије да пријаве своју политичку оријентацију, али пружа могућност да медијски садржај стварају професионални политичари.

У својим истраживањима слободе говора међународне организације као што су „Репортери без граница“, „Фридомхаус“ и „Асоцијација европских новинара“ наводе да су бугарски медији све мање демократски, све зависнији и све непрофесионалнији.По њима, они не врши своје главне функције – да информишу и васпитавају друштво, већ би се могло рећи да су се посветили забавним садржајима или пропаганди одређених идеја њихових власника који су у свом већем делу и даље нејасни и тајанствени. Серија истраживања медијског окружења у Бугарској показује опасну зависност новинара од власника, политичара и оглашивача. Сваки други новинар из 40 испитаних медија се жали на политички притисак на послу, док сваки трећи каже да су на њега вршили притисак оглашивачи. Сваки трећи новинар у земљи се жали на аутоцензуру у свом свакодневном раду. Имајући у виду све доведе наведено аудиторијум би требало да сам извуче своје закључке. Међутим, у стварности, уместо да нуде истините информације и разноврсна мишљења медији врше на гледаоце, слушаоце и читаоце пропагандни и манипулативни притисак.

Медији су у великој мери под незваничном цензуром, а разлози за то су не само економски проблеми у овој бранши већ и одсуство консензуса и разумевања задатака медија у условима демократије. Медијско окружење је од пресудног значаја за постојање и функционисање демократског друштва. У демократски развијеним државама ово је фундаментални постулат. Код нас концетрација медија у рукама истих тајкунских структура и нетранспарентно власништво медија угрожавају демократију и претварају је у фасадну демократију.

Превод: Албена Џерманова