Да чујемо како звучи пиштаљка– једно сасвим кратко извођење Момчила Чалакова.

За Алинокажу да је Богом благословљено не само талентованим певачима и чуварима народне традиције, већ и лепом природом. Момчил Чалаков ентузијазирано говори о активностима читалишта и изворне фолклорне групе, али нас пре тогаупознаје са природним и историјским знаменитостима села и његове околине:

„Налази се недалеко од Софије, смештено је у подножју планине Плане. На северу је манастир Светог Спаса – удаљен је 7-8 км од села, ушушкан у планини. Легенда казује да је од Рилског манастира старији за најмање 50 година, али је исликан 1626 г. Саградио га је неки имућни житељ Враце који је потражио спас у загрљају планине и у знак захвалности решио да подигне тамо обитељ. Нешто северније, узводно сеоске реке, налази се „Момина скала“ („Девојачка стена”), низ коју током целе године цури вода за коју се верује да је лековита.Црква Светог Николаја зографисана је 1863. г., а проглашена је спомеником културе. Другу знаменитост представља шест трачанских погребних хумки, које се налазе источно од Алина, а према југу је место звано Свети Арханђео Михаил на коме је камена гробница, позната као „Девојка”. Сматра се да је тамо сахрањена кћи неког римског племића.

Од самог свог оснивања 1937. г. народно читалиште „Васил Левски“ је духовно и културно средиште села. 1965. г. ту је створена прва вокална група и већ својим првим учешћем у такмичењу народних певача освојила је златну медаљу.И дан данас на фестивалима, такмичењима и другим значајним музичким догађајима песме Алинске групе не остају непримећене и ненаграђене. Групу је основала Гјулка Каназирева, којој ускоро предстоји 86-ти рођендан.Она нам још увек помаже, исто као и моја бака Лина и неке друге аматерке њиховог узраста. Оне се труде да до танчина пренесу младим певачицама вештину старинског певања.”

Двогласне песме из Алина припадају фолклорном подручју Шоплука, које се налази у средњој Западној Бугарској, али се одликују неким специфичностима.Различити су начин певања и мелодије.Техника хетерофоног певања позната као „тресење“, иначе раширена и у другим селима подручја, овде има своје одлике. Момчил не крије да су ове песме тешке за извођење, па зато није у стању да наговори више младих да се прикључе фолклорној групи и наставе старинску традицију. Жива је међутим традиција породичног окупљања на великим празницима – фамилије славе заједно неколико пута годишње, прича Момчил:

„Рођење Христово које се у Бугарској популарније зове Коледа, ми називамо Божич. Људи се окупљају и поводом Ускрса, Ђурђевдана, Тодорове суботе... На Спасовдан организујемо сабор на пољани поред манастира. После литургије људи се препуштају весељу уз песму и свирку.Посебно поштовани празници код нас су Велика(15. августа) и Мала Госпојина(8. септембра). Велики сабор села је између та два датума и увек пада у последњу суботу августа.У свим тим празницима учествује, наравно, и наша изворна фолклорна група.“

Млади вођа групе не престаје да тражи нове могућности за развој групе – она учествује на многим фестивалима, приређује концерте, појављује се у медијима. Момчил и његови вршњаци поносе се популарношћу групе. Велика му је жеља да песме групе из села Алино буду признате нематеријалном духовном баштином човечанства и као таква да буду уврштене на Унескову листу.

Превела: Ана Андрејева