Изашла је из штампе књига „Жене у Исламској држави” – њени аутори су доктор политологије и професор на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски” Татјана Дронзина и магистар међународних односа Јавор Рајчев. У књизи се обрађује један слабо испитан аспекат „Исламске државе” какав је улога жена у том феномену. Као извор истраживања коришћено је 57 интервјуа са мушкарцима и женама који су се борили за Исламску државу, а затим се вратили у своју домовину у Централној Азији, као и са члановима њихове родбине. На страни „Исламске државе” ратује више од 30 000 странаца. Истраживање покушава да да одговор на питање зашто тој чудовишној организацији полази за руком да регрутује многе жене из разних земаља.

Истовремено се описује и ситуација у коју оне доспевају, о физичком и психичком злостављању којем су подвргнуте.

„Ми смо били згранути када смо сазнали колики је број страних милитаната у Исламској држави, али то није нешто досад невиђено. Сетите се Шпанског грађанског рата из 1936. г., у којем је учествовало 53 000 странаца, опет вођених различитим мотивима - каже проф. Дронзина. – Наше истраживање срушило је фаму о томе да се на страни Исламске државе боре неписмени и сиромашни људи, особе из маргинализованих група без професије и социјалне перспективе. Поред тога спрега између сиромаштва и тероризма увелико је оспоравана у научној литератури. Њихова основна мотивација лежи у жељи да протестују против погажене социјалне правичности, да учествују у реализацији једног друштвеног идеала. Ни то није реткост у историји. Оно што изазива револт је бруталност понашања у Исламској држави, примитивна интерпретација ислама”.

Како је настала идеја о књизи „Жене у Исламској држави”?

„Идеја потиче од околности да су жене стратешки ресурс Исламској држави. То је можда прва терористичка организација која претендује што има своју државу. Природна ћелија друштва је породица, а жена је неодвојиви део ње. Сунити из целог света су позвани да учине хиџру – верски мотивисану сеобу из земаља неверника у земље правоверних и да се прикључе борцима Исламске државе. Око 10% Европљана који ратују  у њеним редовима су жене. Многе између њих су активне у пропагирању идеја Исламске државе или пак су у редовима Ал Кхансе – женске полиције, која надзире да ли Муслиманке поштују прокламоване моралне принципе као и њихово понашање на јавним местима” – каже проф. Дронзина.

Чиниоци који подстичу жене да стану на страну Исламске државе су веома сложени. У медијима се ови мотиви објашњавају површно и једнострано – истиче се првенствено тзв. „џихад ан-никах” („сексуални џихад”), у чијој основи лежи оспоравани у исламском учењу појам „мут’а” или мутах („привремени брак”), што је на почетку представљано као врста сексуалне подршке побуњеницима у Сирији.

Који мотиви покрећу жене на прикључивање Исламској држави, објашњава проф. Дронзина на основу резултата истраживања:

„Као прво то је увереност да је Исламска држава место које је у сваком погледу најбоље за правоверне. Једна жена из Киргизије која се спремала да отпутује у Сирију са својим трогодишњим сином, реклаje да је по њој то идеално место где би подигла своје дете – далеко од дроге, разних порока, недозвољеног секса, алкохола и тд. Другим речима један од мотива који подстичу не само жене, већ и мушкарце који ратују на страни Исламске државе да се посвете тој организацији, јесте тежња да живе међу људима чије су вредности исте као и њихове. Један скривени мотив је романтика – скоро свака девојка сања о свом принцу на белом коњу. А управо тамо су највећи јунаци који су спремни да положе живот у име вере. Не треба запоставити ни авантуризам као мотив зато што они који се боре под заставом Исламске државе, су млади људи. Није безначајно и то што се ради првенствено о женама из Централне Азије које су навршиле 28-29 година, па им већ није лако да нађу брачног друга. Оне одлазе у Исламску државу са намером да тамо открију мушкарца који им одговара и са којим  ће засновати породицу и подићи децу. Следећи мотив је тај о социјалној правди. Пратила сам налоге три жене на друштвеним мрежама које су биле снажно ангажоване на промовисању идеја Исламске државе. Оне су истицале пароле налик на оне познатих друштвених покрета из 1968, г. са једином разликом да је сада у питању муслиманска варијанта: „Правда за Палестину”, „Правда за арапску заједницу”. Овим желим да кажем да је мотивација жена које се придружују Исламској држави комплексно и веома сложено питање”.

Представе које те жене имају о Исламској држави драстично се разилазе са стварном ситуацијом на тој територији, потпуно девастираној у рату.

„Многе између жена са којима сам разговарала, добровољно су се вратиле у земљу из које су дошле зато што нису добиле оно што су тражиле. Сусрет са немилим околностима приморава их да се врате тамо одакле су стигле. Пред анкетном комисијом УН једна арапска девојка из Туниса је признала да је у току једне године имала 152 „супруга“ – то је бројка која пробија границе здравог разума”.

Проф. Дронзина је нагласила да за сада не располажемо информацијом о бугарским грађанима који ратују у редовима Исламске државе, али чињеница што се на хиљаде милитаната из БиХ, Турске и са Косова убацило у редове те терористичке организације довољна је да нам се упали црвена лампица како наше друштво није осигурано од ове опасности.