Од протекле недеље Бугари већ могу да се погледају у огледало у покушају да себе боље схвате. Огледало држи Томас Фрам – немачки публициста, новинар и преводилац, који је последњих 15 година живео у Бугарској и сматра је својом другом домовином. Немачка публика се захваљујући раду преводиоца Фрама упознала са најзначајнијим савременим бугарским романима. А од прошле недеље и Бугари имају шансу да закораче у његов свет речи, а преко књиге „Две половине ораха. Један Немац у Бугарској“, која се на немачком тржишту појавила пре две године.
Најприродније прво питање једном Немцу који одлично говори бугарски, јесте како се Бугарска претворила у његову другу домовину?
„Код мушкараца не постоји више разлога да се преместе у неку туђу земљу – или се ради о жени, или о послу. Код мене је било оно прво, шали се Фрам. Нешто по мом доласку у Бугарску сам се запослио као дописник једног немачког радија. Свакако да сам морао дешифрирати интервује које сам узимао, те да их онда преводим на немачки. Тако сам 3-4 радио-године посветио и учењу бугарског језика.“
Први утисак који код вас ствара Томас Фрам је забавног и насмејаног човека. Таква је и његова књига – шаљив осврт на нарав Немаца и Бугара.Али и са великом дозом проницљивости.
„Пре него што прочита књигу, читалац-странац треба да заборави све што је сазнао о Бугарској, или сматра да зна о њој. Посаветовао бих људе да не преурањују са пресудама. Јер ко преурањено суди, губи шансу да открије један нови свет, а Бугарска је пуна непознатих светова – од античког доба, преко Средњег века, година после Ослобођења, ере комунизма, па све до година транзиције итд. Али да би открио те непознате васионе, треба да примиш Бугарску без предрасуда и клишеа“, каже Томас Фрам.
Његова књига је покушај одговорити управо на широко распрострањене клишее који постоје у свести западног света: Бугарска – највернији савезник Совјетског савеза, земља корупције, сиромаштва и криминала, домовина просјака на улицама западних метропола.
Томас Фрам и данас није пронашао одговор на питање зашто Бугарска и даље је бела мрља у свести већег дела Западних Европљана.
„На почетку књиге преносим један виц, чији је аутор бугарски писац Димитар Динев, који живи у Бечу. Дојадило му да објашњава свакоме где се налази Бугарска те је смислио једну загонетку: на Северу се граничи са Румунијом, на Западу – са Србијом, на Југу с европским делом Турске и са Грчком, а на Истоку – са Црним морем. У одговор су га саговорници гледали са чуђењем: „Ал, тамо нема ништа!“ По мени не постоји логично објашњење зашто је Бугарска толико непозната. Што се Немачке тиче, можда је једини паметан одговор у историји – Бугарска је једина држава бившег Источног блока која није била део Немачког царства или пак Аустро-Угарске. Али постоји нешто друго: Бугари који живе у Западној Европи, знају стране језике, добро су образовани и не изазивају интересовање медија, јер су добро интегрисани.“
И поред тужне констатације, Томас Фрам успева да пробуди осмех читаоца речима: „На континенту који се залаже за толеранцију и прокламује права човека у потпуности је прихватљиво да се Бугари у иностранству љуте када осете да, мал те не, не би требало да постоје, чим им саговорници не знају за земљу из које долазе. У таквом случају чак и људи кротке нарави могу да добију напад патриотизма и евентуално да помену да је Бугарска имала статус државе већ у VII веку, када су далеки преци данашњих Немаца још живели у пећинама, умотани у медвеђа крзна“.
А како изгледамо ми 15 година после првог доласка Томаса Фрама у Бугарску?
„Промена је огромна и нисам сигуран да је Бугари примећују, каже аутор. Пре 15 година у свести људи се формирала нереална визија о западном свету која се може упоредити само са делиријумом болесника. Свакако, то је било резултат 45-годишње изолације земље. Уследиле су мукотрпне године транзиције са низом разочарења, које су у некој мери отрезниле народ. Бугари и даље гледају са усхићењем на Запад, и тачније на Немачку, али то већ не личи на оне нереалистичке визије од пре 15 година. Једноставно људи већ могу да путују слободно и да оцењују свет на бази личних утисака и запажања.“
Превод: Александра Ливен
Ми, Бугари, као директни наследници дела свете браће Ћирила и Методија, које је папа Јован Павле II прогласио за заштитнике Европе, имамо обавезу да очувамо и унапредимо њихово наслеђе. Поносни смо што у овом узвишеном задатку делимо пут са Пољском,..
Свечаном церемонијом у Првој сали Националног дворца културе у Софији данас ће бити отворено 10. издање Међународног филмског и књижевног фестивала „Синелибри“. Мото овогодишњег издања је „Поезија без краја“. Форум ће почети пројекцијом новог..
Бугарско-италијанска продукција „Аурора“ преноси љубавну причу из 50-их година минулог века, јавља БТА. Редитељи филма су Џеки Стоев, који је режирао једне од најзабавнијих домаћих филмова, и Никола Бошнаков. Главни протагониста је италијански комуниста..
Дани хрватске археолошке баштине почињу данас у Националном археолошком институту при БАН у Софији, а трајаће до петка, 8. новембра. Организатори..
Бугарска продуцентска компанија планира изградњу новог филмског центра вредног 15 милиона евра у индустријској зони Божуриште, надомак Софије, на..