Преко 12 хиљада људи је у оквиру свега 24 часа потписало петицију са настојањем изрећи доживотне пресуде (јер је у Бугарској укинута смртна казна) двојици браће која су претукла до смрти 18-годишњег дечка у Враци. Трагедија из прошлог уторка када је живот изгубио млади Тодор, потресла је целу земљу. Ученик више није међу живима, јер је сиреном аута опоменуо мушкарце да неправилно прелазе улицу. После бруталне туче усред бела дана у центру Враце, пред погледима бар десетак посматрача, Тодор је умро не дочекавши кола хитне помоћи.

Талас незадовољства је запљуснуо социјалне мреже – на почетку због невиђене агресије, а убрзо после тога и због пасивности сведока који нису интервенисали, нити позвали помоћ, већ су снимали својим мобилним телефонима. „Сада зазјавала која су снимала убиство треба да буду оптужена у саучесништво. Јер бити сведок кривичног дела и не предузети било шта ЈЕСТЕ кривично дело!“ На Фејсбуку се после трагедије у Враци појавило много сличних постова. Али се незадовољство људи излило и на улице града, када је тужилаштво окарактерисало тај чин као „убиство без предумишљаја после наношења лаке телесне повреде“. То је био повод за становнике Враце и других градова Бугарске да изађу на улице и да се, одавајући пошту 18-годишњем ученику, изјасне против омаловажавања бруталног убиства. После хитне интервенције државног тужиоца текст оптужбе је ревидиран и већ гласи: „убиство с предумишљајем“ за које закон предвиђа казну од 15 до 20 година затвора, доживотну робију или доживотну робију без права замене. И поред тога незадовољство се не стишава, јер људи на улици у ствари траже праведност.

На жалост, тај трагични случај из прошле недеље није једини у коме се бугарско судство показало неуспешним. Није случајно да је судска реформа константна тема домаћих медија. О њој говоримо превише, а не видимо неке озбиљне последице, тако да људима више није стало до нових реформа у сфери правосуђа које су главни приоритет неке нове владе. А и новинари наклонији су да буље у детаље – ко је кога именовао у неком суду, којој партији припада, какве полуге утицаја поседује, ко какве квоте има у Високом савету судства итд. А све то није од значаја када људи већ одавно не верују суду! Сви ми наивно верујемо да су времена некажњивости из првих година транзиције већ одавно прошла. Случај у Враци је показао да то није тако. Чак је и градоначелник јавно признао да тамо (као, уосталом, и у многим другим насељима земље) управљају локални великодостојници који себе сматрају људима изнад Закона. Особе ниског чела, али дубоких новчаника управљају локалним бизнисом и неометано наплаћују „таксу за мир“, често пута уз знање полиције. О каквом правосуђу и каквој судској реформи онда да говоримо?! Ситуација је таква већ више година и као да се друштво навикло на особине наше бескрајне транзиције.

Али једно активно и ангажовано грађанско друштво не би ћутало. Чак и последња протестна бдења у Враци и Софији нису усамљене акције, јер се не ради само о апсурдној смрти 18-годишњег Тодора. Залога је праведност која нам толико фали да чак не верујемо да је могућа.

Превод: Александра Ливен