У црквици надомак хотела „Рила”, како Софијци уобичавају да зову старински храм Светог Николаја Мирликијског у самом центру града, нашла сам се малте не случајно, када сам кренула у потрагу за свештеником Николајем Нешковим. Духовник је дуго година служио у другом једном софијском храму чији је патрон такође Свети Николај Мирликијски, познатијием као Руска црква. Свештеници – прави духовни учитељи, изврсни хор и посебна атмосфера били су претворили Руску цркву у култно и привлачно место не само за хришћанске вернике. У храму под чијом су куполом молитве изговарали у заједници припадници различитих националности – Бугари, Руси, Срби, Украјинци, човек је могао да доживи прави покој. Тако је то било све до приспећа новог предстојатеља Московске патријаршије у Бугарској, архимандрита Филипа Васиљцева 2011. г., који је изазвао етничке поделе у храму, прогнао бугарске свештенике и ушао у сукоб са  Бугарима у парохији. Касније је скандалозни архимандрит опозван. Овако или онако верници који су редовно ишли у Руску цркву почели су посећивати старински храм Светог Николаја Мирликијског чији је предстојатељ од 2013. г. наовамо отац Николај Нешков. Са њим смо разговарали о  историјату те цркве.

Претпоставља се да је први хришћански храм на овом месту подигнут за владавине Константина Великог (у ІV веку) као део комплекса објеката дворца где је римски цар одседао за време боравка у античкој Сердики чије се конзервисане руине данас могу видети у центру Софије. У XIII веку бугарски севастократор Калојан подигао је своју резиденцију на темељима старе целине палате као и нову цркву на месту оне из раног хришћанског доба. Зато је и улица у којој се данас налази црква названа по имену тог владара. Има података да је црква била активна током векова Османске владавине. Помиње је у својим записима из XVI столећа немачки духовник и путописац Стефан Герлах. Храм је у више наврата дограђиван. Године 1944. у англо-америчком бомбардовању Софије (у Другом светском рату Бугарска је као савезник Немачке објавила рат САД и Великој Британији) храм је у потпуности разорен. Том приликом је изгорео и црквени архив. Једино је велика храмовна икона Светог Николаја преживела бомбардовање. У данашњем облику црква је настала 1970. г. Отац Николај каже да не располажемо фотографијама старог храма који је био тробродна базилика, представу о којој нам даје слика једног путујућег аустријског ликовног уметника, урађена ускоро после Ослобођења Бугарске од отоманске владавине. 1970. г. храм је изнова подигнут на иницијативу тадашњег бугарског патријарха Кирила. Тада су обновљене и Божије службе у цркви.

Ево шта је још испричао отац Николај: „Занимљиво је то што је наш храм у току 12 година деловао као руска црква. То се догодило пошто је 1934. г. Царевина Бугарска успоставила дипломатске односе са СССР-ом. Тада је руска црква у булевару Цара Ослободиоца предата у власништво Бугарске православне цркве док је руска парохија прешла у овај храм. Међу духовницима ондашње цркве био је и рођени у Русији архиепископ Серафим”.

Данас се гробница архиепископа Серафима налази испод олтара Руске цркве у Софији, а уз његов саркофаг је кутија у коју мирјани спуштају цедуљице са молбама за благослов и исцељење. Има пуно сведочанстава о благодатној помоћи по молитвама архиепископа. 4. децембра мешовита комисија Руске и Бугарске православне цркве потврдила је да нема препрека за канонизацију архиепископа Серафима Соболева. У фебруару 2016. очекује се да Свети архијерејски сабор Руске православне цркве донесе одлуку о тој канонизацији.

Али вратимо се причи оца Николаја. Црква Светог Николаја Мирликијског, која је споменик културе, фрескописана је у 70-им годинама ХХ века. Зидне слике су дело Карла Јорданова, каже отац Николај и наставља:

„Дуборез и мурали који имају непоновљив ефекат су јединствени и зато материјално највреднији у цркви. Претпоставља се да се иконостас налазио у параклису дворца „Врана“, а спасен је бомбардовања и касније пренет овде, док се стари иконостас храма, такође очуван за време рата, сада налази у цркви Светог Андреја у Ополченској улици, али то предстоји доказати. Има само неколико штурих података о томе да је друга велика храмовна икона – Пресвете Богородице – преузета из порушеног храма Светог Спаса, који се налазио на месту данашње Булбанке наспрам цркве Свете Недеље у Софији.”