Уочи Божићних и Новогодишњих празника један бугарски посланик, по свему судећи под утицајем празничног расположења, предложио је да се минимално плаћено годишње одсуство повећа са 20 на 25 радних дана. На свом фејсбук-профилу он је то образложио овако: дужи одмор смањује стрес, он би могао допринети превенцији обољења изазваних стресом на радном месту и наравно – бољем животном стандарду. Индекс продуктивности рада некако је измакао пажњи предлагачу ове измене законског регулисања празничних и нерадних дана. Зато пак је тај политичар направио поређење између Бугарске и неких других европских држава, познатих по свом великом БДП по глави становника. Кад би се усвојио предлог поменутог посланика, Бугарска би се по броју слободних дана изједначила са Данском, Шведском, Аустријом и Луксембургом и остала би једино иза Велике Британије где је плаћени годишњи одмор читавих 28 дана као и иза најиздашнијих у том погледу - Француске и Финске које својим грађанима гарантују право на 30 дана плаћеног одсуства. Оно што овај посланик испушта из вида је то што је Бугарска одавно позната по свом  нераду.

У Бугарској наиме одавно је популарна појава која се зове „одрада“. Шта то заправо значи? Када неки државни празник падне у четвртак или уторак, па се у петак, односно понедељак, мора ићи на посао, могуће је да влада донесе одлуку да се тај радни дан прогласи слободним те да се тако добије продужени викенд, али под условом да ће он бити компензиран тако што ће се радити у неку другу, опет владином одлуком одређену, суботу. У задње време је постало уобичајено да влада проглашава и 31. децембар нерадним даном (без обзира у који дан пада) како би се људи припремили за дочек Нове године, а то се компензира једном радном суботом у децембру. Ове године  такав дан „одраде“ 31. децембра био је 12. децембар. Друго је питање колико се ради за време те „одраде“. Стара радна година у Бугарској завршиће се 30. децембра, а нова ће започети 4. јануара. Таман што је почела међутим и ево, опет стижу празници, зато што у нас 6. јануара обележавамо Богојављање када имендан славе сви који се зову Јордан, Јорданка, а имендан је повод скоро исто толико свечаног славља колико је и рођендан. И ако евентуално у породици или међу пријатељима немате Јордана, готово је сигурно да се неко од ваших колега зове Иван. Тај пак слави имендан 7. јануара. У таквим данима посао може само сметати.

После двадесетак дана рада без паузирања, већ првог дана фебруара стиже још један празник, Тривундан, када се по традицији добро попије. Фебруар је, зна се, кратак, ево стиже Баба Марта, а 3. марта обележавамо национални празник Бугарске. Између осталог, ове године он пада у четвртак, па је на помолу још један продужени викенд чији ће један дан бити „одрађен“. Задњих година осећа се нека носталгија за прославом међународног дана жена – 8. март, када на пригодан начин поштујемо мајке, супруге, а свакако и колегинице. Ма да није државни празник, 8. март је такође дан који поткопава наш радни елан. Април је по традицији време када се припремамо за Ускршње празнике, ова година је међутим мали изузетак. Следећи месец у календару, мај, било би најбоље можда да званично прогласимо нерадним месецом. Ускрс ове године пада 1. маја и подудара се са празником рада који се обележава истог дана. Док прођу 4 нерадна дана око Ускрса и гле – стигао Ђурђевдан, 6. маја – то ти је у петак, па онда субота и недеља – опет продужени викенд, али за дан краћи од претходног. Онда ћемо се мало „одморити“ од празновања, а двадесетак дана касније долази Бугарима најомиљенији празник – 24. мај – Дан словенске писмености и бугарске просвете и културе, такође државни празник. 2016. г. он пада у уторак, дакле све се одвија према познатим правилима – четири нерадна дана и један дан „одраде“. Поред тога у данима око 24. маја организују се матурске вечери од којих се очекује да буду „круна“ године и завршница школског искуства, али понекад се претварају у параду кича и шунда која неке кошта отприлике колико и свадба.

После маја следе три месеца резервисана за одмаралишне активности:море, планина, викендице, излети и тако даље и томе слично. Бугари се уобичајеном радном ритму враћају тек у септембру, али никако пре 15. септембра – првог школског дана који је многима повод да не оду на посао. У међувремену у данима око 6. септембра – Дана Уједињења и 22. септембра – Дана независности у два наврата ћемо спајати празник са нерадним даном и викендом услед чега ћемо имати два продужена викенда. Октобар је стварно досадан – нема празника, нема спајања, па ни одрада.. Исто се односи и на новембар, најдепресивнији месец у години. Чим он прође ту је децембар са његовим предбожићним расположењем и задња ствар о којој мислимо је, наравно, посао.

Када на брзину прелистамо календар, одмах уочавамо да се у Бугарској напорно и без одмора ради једино у октобру и новембру. Неко би рекао да нам не треба поменути предлог цењеног посланика за увећање дужине плаћеног годишњег одсуства за пет дана. Али неће бити у праву јер ће можда испасти како некоме недостају дан-два да би два продужена викенда спојио у двонедељни одмор. Тих додатних пет дана плаћеног одсуства умногоме би помогло да се овај озбиљан проблем реши на најбољи начин.

Превела: Ана Андрејева