„Шаљапин – легенда ХХ века“ наслов је изложбе која је приказана у Спомен-кући великог бугарског баса Бориса Христова у Софији. Она представља јединствене материјале о великом оперском певачу Фјодору Шаљапину. Изложба „завирује“ у кућу, и шминкерницу и атеље певача који се афирмисао и као сликар и вајар. Многе фотографије сведоче и о његовим бројним сценским остварењима. Изложба прича и о посети Шаљапина Бугарској 1934. године. Више појединости о њој сазнајемо од директора Музеја Бориса Христова Елене Драгостинове:
„Шаљапина су у Бугарску позвали руски емигранти. Свакако да су га очекивали с нестрпљењем и огромним усхићењем. Када је допутовао на железничку станицу видео је огроман број људи и зачуђено упитао шта се дешава. Када су му објаснили да су се они окупили специјално ради њега, он је био дирнут и запањен, иако му се слава проносила светом.“
За 16 дана у Софији, са трупом Софијске народне опере, Шаљапин је имао пет спектакла и сала је увек била дупке пуна. Усхићени меломани су притајеног даха гледали и слушали како велики глумац изводи своје крунске улоге - Бориса Годунова из истоимене опере Мусоргског, кнеза Галицког и хана Кончака из опере „Кнез Игор“ Бородина. Последњег дана Шаљапин је приредио добротворни спектакл за сиромашну децу Софије. При крају концерта му је у знак захвалности цар Борис ІІІ лично уручио орден „Светог Александра“ - І реда.
У интервјуу објављеном 9. октобра 1934. г. у листу „Зора“ Шаљапин са узбуђењем признаје: „Први пут долазим у братску Бугарску. Чак се осећам некако нелагодно да у својој дугој каријери, иако сам обишао толико земаља, нисам имао случај да дођем овде. А чим сам ступио у Бугарску, осетио сам се као да улазим у кућу рођака кога нисам видео, али о којем сам као дете пуно слушао од мајке и оца, од браће и сестара. Толико сам дирнут срдачним пријемом да сам још увек у вихору ваших мом срцу драгих овација“.
Није тајна да је Шаљапин био велики гурман. Али није волео луксузне ресторане, већ давао предност обичним механама. Тако је и у Бугарској, уместо у реномирани „Јунион Клуб“ или „Јунионпалас“, он радо свраћао у једну скромну кафану о којој прича Елена Драгостинова:
„После сваког спектакла Шаљапин је волео да проведе неко време у кафани „Широка механа“ у улици Позитано бр. 12. И овде је он приређивао нови спектакл и са огромним задовољством певао пред посетиоцима. А механа је била позната по својим укусним јелима, спреманим према старинским рецептима, те су је зато волели писци и сликари, адвокати и научници, али и обични људи.“
Занимљиво је и то што више од 80 година после боравка Фјодора Шаљапина у Софији откривамо нова и нова сведочанства о том незаборавном за многе меломане тренутку.
„На дан отварања изложбе звао ме је један старији човек. Испоставило се да је наследник власника „Широке механе“који је донео у музеј фотографију Шаљапина са бугарским новинарима, глумцима и певачима.“
Познато је да је Шаљапин сачувао дивне успомене на своју једину посету Бугарској. Неколико година пре смрти написао је својим бугарским друговима: „Хвала Вам на позиву да поново посетим Бугарску. Морам признати да и ја често пута размишљам о томе и можда ћу овог лета остварити ту своју намеру да дођем код вас. Памтите шта сам вам рекао: ја се веома занимам за Бугарску и њен народ“.
На жалост, није било суђено да се ти његови планови обистине, али свако ко жели може да стекне увид о јединој његовој посети Софији преко бројних експоната поставке до 22. децембра.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: Снежана Никифорова и Спомен кућа Бориса Христова„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне изложбе посвећене једном древном народу, изложбе, која пуно говори“. Ово је изјавила потпредседница..
На специјалној церемонији данас нашим виртуозним виолинистима Светлину Русеву и Лији Петровој биће уручене виолине "Страдиваријус" из 1716. године и "Гварнери дел Ђезу" из 1733. године, које су у власништву бугарске државе. Истакнути виолинисти ће..
Италијанско-француско-шпанска биографска драма „Лимонов“, у трајању од 138 минута, освојила је главну награду за најбољу литературну адаптацију на међународном фестивалу дугометражног играног филма „Синелибри“ у Софији. Добитника овог престижног..