Један Бечлија, уметник у души и по занимањупреселио се у Софију. Многе Бугаре то би стварно зачудило – какве предности има Софија пред префињеним „градом валцера.“ Везе Бугарске и Аустрије имају дуг историјат, посебно су ојачане после ослобођења од отоманске владавине када је Софија изабрана за престоницу Трећег бугарског царства /1879. г./ Тада су учињени први кораци просторног планирања нове урбане средине – у Бугарску су стигли познати архитекти из Аустро-Угарске који су се дуже времена задржали овде. Они су крајем XIX и почетком XX века пројектовали отмене зграде које дају посебну физиономију ужем центру града, зачињену бечком атмосфером.

„Мени је најбитније што је овде још увек могуће да радим као пре 15-20 година у Бечу, када музика није била толико комерцијализована и када су покретачка снага за стварање музике биле чисте емоције. Ја сам певач и продуцент и видим како се у нашим данима уметност све више претвара у индустрију. Пре више година идеје и инспирација аутора су били најважније у креирању нове песме. Ништа се није радило пребрзо као што је сада. У доба високих технологија музичари су стално под стресом и оптерећени су конкуренцијом. Овде, у Бугарској, као да сам се времепловом вратио у добра, стара времена. Питају ме неки пријатељи зашто сам се определио за земљу која је слабије развијена од моје домовине. Мени је јасно да је Аустрија технолошки напреднија, али питам вас да ли је све што је модерније боље, да ли све иновације доприносе да се човек комфорније осећа и да ли нове технологије стварају боље услове за бављење уметничким стваралаштвом. Осим у Аустрији и Немачкој, имам родбину и у Ирској где сам такође живео неко време. Знам да је свет различит, приоритети људи у Ирској нису исти као у Аустрији. Када сам први пут дошао у Бугарску, одмах сам приметио да овдашњи људи живе веселије и лакше како је то раније било у Ирској. У мени се пробудила носталгија за оним лаким и радосним годинама. Због тога сам решио да останем у Бугарској. Било је лако изводљиво јер музика не зна за националности и границе. Свуда можеш наћи колеге и публику која ће те разумети. Међу Бугарима има више људи који се професионално баве музиком. У Аустрији није лако живети од музике, док је у Бугарској то сасвим могуће. У Аустрији, Енглеској, Немачкој, па и у Ирској теже је зарађивати од ове уметности. У тим земљама многи музичари, изузев оних најистакнутијих, раде у некој канцеларији, самопослузи, чак се запошљавају као возачи да би пристојно зарадили за живот. Због економске несигурности не осећају се спокојно и нису у стању да се посвете уметности. Мој добар пријатељ је Венци Благојев из Биг бенда БНР. Он је организовао мастерски курс у Аустрији и том приликом смо сарађивали. Тада сам стекао прве утиске о Бугарима, за које мислим да су веома пријатни људи. У северној Европи сам чуо да кажу како се на Балкану закони не поштују, што није тачно. У Бугарској наилазим на разумевање, људи су осећајни, поштују законе, али показују људскост и доброту.

Превела: Ана Андрејева