Недавно је потпредседник Владе Томислав Дончев саопштио у парламенту да Бугарска води преговоре са ЕК о евентуалној изградњи до наше земље смањене верзије упропашћеног трансевропског пројекта испоруке руског гаса Јужним потоком кроз Бугарску. Чињеница да се воде преговори са ЕК је врло добар и обавезан услов, јер је управо под њеним притиском и снагом њених уредби пропао претходни пројекат. Због тога Бугарска је била јако разочарана и осећала се као жртва супарништва две супер силе, али и поред тога није одустала од својих амбиција да игра важну улогу на европском тржишту гаса. Управо тада Софија је лансирала веома нејасну идеју о претварању земље у својеврсни гасни хаб одакле ће се сировина транспортовати у блиске и далеке европске државе. И пошто је Русија – незадовољна условима и понашањем Европе и посебно Бугарске – преусмерила своју пажњу ка Турској кроз чију територију може да прође алтернативна маршрута испорука гаса Европи, ЕК је на ову идеју некако фино затворила очи из једноставног разлога да слични гасни центар на бугарском приморју не би имао шта да дистрибуише, осим можда морску воду.

Садашњи планови бугарских власти изгледају далеко реалистичнији, али су и даље „рачуни без крчмара“. Софија која је већ једном „изгорела“ због Бриселове непопустљивости и мањка разумевања у погледу својих гасних апетита, сада је прво одлучила да их пита да ли ће јој дати „зелено светло“. Са више резерви можемо рећи да ипак постоји нека шанса да добијемо позитиван одговор, а на позадини снажних критика Северног потока 2 и више него очекиваног неуспеха Турског потока. Када томе додамо и несигурно транзитирање руског гаса кроз нестабилну и немирну Украјину, Централну и Западну Европу, једнога дана – једног „лошег дана“ можемо се суочити са мањком горива. Бугарска је ту могућност својевремено осетила и одлучила да се за њу ухвати. Међутим, питање је да ли ће се Русија, која је већ једном охладила гасне амбиције Бугарске, по други пут уздати у Софију и решити да инвестира доста пара у гасовод до бугарске обале. С друге стране, и Москва је заинтересована да има више клијената, тим пре да конкуренција напредује споро, а цеви постају све проблематичније. Једног другог „лошег“ дана, Русија пак може да има пуно гаса, али да нема шансе да га испоручује потрошачима у Европи. Тако да нови планови Софије треба да заведу Москву.

Остаје питање ко ће плаћати за изградњу гасовода кроз Бугарску до клијената на Старом континенту. И овде Софија је научила своју лекцију и каже да ће тражити инвеститоре у приватном сектору.

И даље нису познате бројне појединости и вероватно ће проћи доста времена пре него што ће постати јасно да ли тај нови гасни пројекат Бугарске има неку будућност. Али већ сада можемо рећи да у овој етапи он изгледа веома остварљив и да су први кораци на дугом путу његове реализације добро промишљени. Није чудо ако једнога дана крене и гасни Бугарски поток.

Превод: Александра Ливен