Када сам кренула ка Видину, знала сам да ћу се обрести у најсиромашнијем региону ЕУ – северозападној Бугарској. Пут вијуга кроз Искарски теснац – златна јесен је обојила планину чије се шуме пресијавају у топлим нијансама. Затим се спуштамо у Дунавску равницу – с обе стране пута су отворена широка узорана поља, а ту и тамо се зелене озими усеви.  Очекивала сам да видим напуштене њиве, али није било ни педаља необрађене земље. Тако се у мени појавила нада да ће се овај крај Бугарске опет препородити. Када сам стигла у Видин, најпре сам се упутила према Дунаву – да уживам у пејзажу велике реке и моста који повезује Видин са Калафатом на румунској обали.

Онда сам кренула у шетњу по централном делу града где на једном квадратном километру има културно-историјских споменика из римске епохе, бугарског средњег века, отоманске владавине и периода поновног  осамостаљења бугарске државе. Тамо где река скреће ка југу, уздиже се тврђава “Баба Вида” – архитектонски симбол Видина.


То је једино у Бугарској потпуно очувано одбрамбено утврђење из средњег века. Део темеља припада римској фортификацији Бононија (по којој се једно време звао и град). “Баба Вида” је јединствена у Бугарској са својим четвороугаоним кулама и многобројним пушкарницама. Османлије су је називале Девичанском тврђавом зато што никад није освојена борбом. И данас она стоји као стража на обали велике реке. Сада се у њој приређују концерти, фестивали, снимају филмови. У непосредној близини је отомански фортификациони систем “Калето” из 17-18. века.


Његов саставни део су камене капије града – четири  са стране копна и пет са стране реке које придају непоновљив колорит централном делу града.


У кругу четврти „Калето“ је и такозвана Крстаста касарна, изграђена 1801. г. у облику равнокраког крста одакле јој и име. Данас је претворена у етнолошки музеј Видинског краја. Занимљива је и експозиција историјског музеја „Конак“, чија је зграда подигнута другом половином 18. столећа као противпожарна осматрачница, а касније су је Османлије користили као полицијску станицу.


После оснивања Бугарске егзархије 1870. г. зграда је уступљена Видинској црквеној општини. После Ослобођења овде је била смештена општинска управа Видина. Данашња музејска збирка упознаје  са историјом региона од античког доба до Руско-турског ослободилачког рата (1877-78 г.).

Мамац за љубитеље верског туризма су: саборна црква Светог Димитрија која је други по величини православни храм у Бугарској после патријаршијске катедрале Светог Александра Невског у Софији; руине јеврејске синагоге из 19. века, такође друге по величини у Бугарској; мала полуукопана у земљу црква Светог Пантелејмона из 16-17. века у дворишту Видинске митрополије поред које се налази гробница првог бугарског егзарха и председника Уставотворне скупштине Бугарске – Антима Првог.

Једна уска улица раздваја Видинску митрополију од џамије и библиотеке Османа Пазвантоглуа - видинског војног заповедника и старешине одметнутих од централне отоманске власти видинских јаничара, пореклом из Босанског пашалука. Џамија је саграђена у типичном оријенталном стилу, али се могу препознати и орнаменти касног француског барока. У дворишту џамије гостољубиво нас дочекује Самет Исмаилов, имам Видина:

Џамија је саграђена 1801.г. Из натписа на улазним вратима је видно да је Пазвантоглу ову џамију посветио свом оцу. Годину дана касније поред ње је изградио и библиотеку, посвећену преминулој мајци. Осман Пазвантоглу је у Видину подигао и многе друге зграде, чесме и мостове. На  минарете осталих џамија које је наредио да буду саграђене, постављен је традиционални симбол вере – исламски полумесец. Али на врх ове џамије налази се срце. Има више верзија које објашњавају његов избор. Према легенди кроз симбол срца Пазвантоглу је изразио немогућу љубав са бугарском хришћанском женом. Историјске чињенице говоре да је „срце“ стилизовани врх копља којим он показује своје јаничарско порекло и жељу за потпуну независност од султана. Због тог свог симбола џамија и библиотека Османа Пазвантоглуа су јединствене у свету. Комплетна декорација ентеријера џамије: дуборез, орнаменти, витражи су аутентични.”

У дворишту џамије је библиотека за коју имам Исмаилов каже:

Многи мисле да је, чим је у дворишту џамије, ова библиотека чувала само верску литературу. Управо обрнуто. Књиге које су се овде могле наћи биле су различите тематике, било је чак и таквих о кулинарству и баштованству. То су првенствено османски рукописи, а међу старо штампаним књигама преовлађују оне на француском зато што је Пазвантоглу владао француским језиком. Део тог књижног богатства сада се чува у Националној библиотеци у Софији, а други -  у Турској. Данас је зграда опет постала библиотека, али је литература много савременија. Врата џамије и библиотеке су отворена за сваког грађанина.”

Док ме последњи сунчеви зраци обасјавају, журим да стигнем на  речну луку у коју пристаје задњи у овој сезони аустријски крузер. Са њега се искрцава велика вишенационална група радозналих туриста и чује се шкљоцање фотоапарата. Сигурна сам да им предстоји један пријатан јесењи дан у Видину.