Бубњар Илко Петров већ годинама живи у Регензбургу. У Немачку је отпутовао почетком 90-их година минулог века из економских разлога. Никада није прекидао везу са својим бугарским колегама. Није ни пропуштао важне џез догађаје у Бугарској у вези са којима већ дуго година планира породични одмор. Већ 4 деценије у његовој пратњи је његова супруга Ели. Случајно или не, Џез сусрет у Русеу у новембру навршава 40 година. Илко је не само део дугогодишње историје овог музичког форума, већ и учесник његовог првог издања, а пре тога и члан формација које су створиле окружење за оснивање најауторитативнијег џез фестивала код нас. Ево једне занимљиве чињенице из његове стваралачке аутобиографије – Илко Петров је један од мало инструменталиста који су остварили изванредне успехе углавном самообуком.

Познато је да је деценијама у основи свих догађаја везаних за џез музику у Русеу био Петар Петров. Оснивач Џез сусрета, он је остао његов главни организатор до последњих дана свог живота.

„Петар Петров је имао различите формације створене још пре него што почнемо радити заједно – сећа се Илко. Када смо почели да свирамо заједно, поред нас члан групе био је Борис Русев – алт саксофон који је иначе радио као кларинетиста Русенске филхармоније. Након извесног времена морали смо се растати – сваки од нас је нашао посао у иностранству, а нико није могао да одбије понуду за посао тамо јер смо били свесни да само на тај начин можемо себи купити добре инструменте. Касније је у Русеу отворен Окружни омладински дом. Директор Сергеј Баранов нам је омогућио да се бавимо џезом. Уз његову помоћ тамо је организован и први Џез сусрет, тачно пре 40 година. Учествовали су „Бели, зелени, црвени“ из Пловдива, Биг бенд БНР под управом Вилија Казасјана и наша формација. После неколико година један други поштовалац џеза је убедио руководство општине Русе да нас мора подржати. Ставили су нам на коришћење  Клуб културних радника. Формација се претворила у септет. Учествовали смо на свим националним џез сусретима који су тада постојали – у Сопоту, Софији, Пловдиву, као и на Данима џеза у Риму. Потом смо ја и Петар, заједно са гитаристом Стајком Стајковим и пијанистом Александром Владимировим  основали квартет. Са овим квартетом смо имали велики успех на бројним великим сценама, обишли смо свет. Имали смо једну дугачку турнеју по земљама бившег Совјетског савеза, а солисткиња је била Јилдиз Ибрахимова. Учествовали смо на Интернационалном фестивалу у Сервантину, у Мексику, на Џез фестивалу у Варшави, у Пољској,  на фестивалу у Дебрецену, у Мађарској, на фестивалу Џез Јатра у Индиији итд. Нажалост, морао сам отићи у Немачку и свирати другу врсту музике. Тако је џез остао у мојој прошлости“.

Много тога још можемо сазнати из приче Илка Петрова – о времену у којем је џез музика чинила своје прве кораке код нас, о развоју бугарске џез сцене и о музичарима чија су имена у нашим данима скоро заборављена. Данас Илко Петров се поноси успесима своје двоје деце. Његов син има властити бизнис, а ћерка Мирела је млада пијанисткиња која је већ стекла бројне међународне награде и добру солистичку каријеру у западној Европи.

Превод: Албена Џерманова