Када су 11. септембра 2001. авиони којима су управљали терористи ударили у куле „близнакиње“ Светског трговинског центра у Њујорку, били смо приморани да признамо да су САД погођене право у срце и свет више није исти. Америка је жртвовала део своје слободе како би гарантовала своју безбедност због чега се нашла на мети критика либералне Европе. Али само у 2015. су терористи два пута погодили Европу право у срце: напад на лист „Шарли Ебдо“ у јануару и последњи, крвави масакр у Паризу.

„После овог крвавог масакра емоције у Паризу су узбуркане, људи су у шоку и можда по први пут осећају страх, коментарише новинарка Румјана Угарчинска која живи и ради у Паризу. Грађани су одлучили да се не скривају, већ да буду међу људима и разговарају о трагичном догађају како би и овога пута показали свој дух који су већ једном демонстрирали за време протестне шетње након напада на „Шарли Ебдо.“ Ако треба да поставимо питање зашто баш Француска, зашто Париз, зашто ово место, можда ће одговор бити зато што су то симболи које циљају борци „Исламске државе,“ они који желе да нас уплаше, те да прошире своју идеологију помоћу оружја. Четврт „Париз“ је оличење свега онога што они ненавиде. Стога су се на мети нашли начин живота, слобода мишљења, мир и онај дух који Париз чини симболом нечег посебног.

„Један за све, сви за једнога“ – овај слоган француских мускетара данас нам служи као метафора искушења кроз које морамо проћи. „Политички процес за решавање сиријског конфликта може да почне,“ рекла је Федерика Могерини, висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност по завршетку Бечких преговора о Сирији.

„Нажалост, сама по себи чињеница да је требало да се догоди још један напад  у Паризу да би међународна дипломатија почела одговорније тражити решења јесте непријатна, рекао је Љубомир Кјучуков, шеф Института за економију и међународне односе. – На састанку у Бечу утврђене су основне мере за решавање сиријског конфликта. Није искључено да се испостави да је, с једне стране, сувише касно за то, а с друге – да су предузете мере недовољне. Ту искрсава питање како ће убудуће људи у Сирији живети заједно. Наравно, као прво, потребно је да се обустави рат, али треба да помисле и о томе како изградити мир. За разлику од решавања грађанског конфликта у Сирији, што се може постићи на политичком нивоу, борба против „Исламске државе“ нема политичког решења. Ту немамо основа за преговоре, нити контрагента. Ово је борба против тероризма која се може водити једино оружјем. Решење се може наћи само усклађивањем напора. Покушаји да свако појединачно решава своје националне, идеолошке и политичке проблеме у контексту таквог глобалног супротстављања допринеће смањењу ефикасности радњи предузетих против глобалног тероризма. У последњих пар месеци се ситуација на терену знатно изменила, а међународна заједница је показала да је спремна да крајње озбиљно крене у решавање проблема са „Исламском државом.“ Стога је било логично очекивати да ће ИДИЛ покушати да пренесе конфронтације на европске земље, да демотивише земље које се боре против ње, те да их гурне у међусобне противречности.“

Хришћанство и ислам вековима коегзистирају. Увек је било и миграције. Шта се десило и тако нагло променило слику?

„Сматрам да су криви Европљани, зато што су пропустили многе процесе у Европи и на Блиском истоку, мишљење је др Мохамеда Халафа, бугарског новинара арапског порекла. – У току 60 година они су подржавали диктаторске режиме који су ослабили друштва ових земаља. Европа је промашила и процесе међу имигрантима који живе на њеној територији, а којих је 40-50 милиона. И интеграција и образовни системи су пропали. Видимо да се припадници друге или треће генерације Француза или Белгијанаца придружују Исламској држави. Неки од њих се враћају,  обучени за различите врсте терористичких напада које врше против људи који су их прихватили. Европљани су криви, зато што дозвољавају агресивни говор у џамијама и ширење радикалног ислама. Зашто се дозвољава усађивање мржње према хришћанима и Јеврејима? Ниједан народ не одустаје од својих слобода, али се демократија не намеће ратом.  Људи морају сами да пронађу начине на које ће је примењивати. Они морају да се навикну на правила демократије.“

Премијер Бојко Борисов је изјавио да су напади у Паризу 11. септембар за Европу.

„Врло брзо морамо да преиспитамо не само политике и сарадњу између служби, већ и политике интеграције и рад са овим ризичним групама, јер се у тим „гетоима толеранције“ формирају терористи.“

Да ли ћемо успети да се ујединимо у рату цивилизација на страни слободе, демократије и толеранције, или ће свако спасавати своју кожу са утехом да смо толико мали и немоћни да не бисмо могли да привучемо на себе пажњу света. Били би лако да превазиђемо страх од тога да свако од нас, у било ком тренутку и било где може постати мета терориста. Било би нам од користи да знамо ко је нама непријатељ и шта потхрањује његову мржњу. Нажалост, у овом случају нема лаких одговора, као што нема само добрих или лоших јунака.