Пре десетак година живот Михаила Христова одједном се преокренуо када га је ухватио такозвани Волтин лук. 15-годишњи дечак је чудом преживео, али је констатовано да је неопходна ампутација руку – једне до лакта, а друге до рамена. Упркос томе Михаил је смогао снаге и наставио напред у потрази за новим путем у животу. Нову шансу је открио у професионалном спорту, у скоку удаљ и спринту. Пресудан за тај избор био је његов сусрет са параолимпијском шампионком у бацању диска Стелом Еневом.

Питали смо Михаила Христова шта му је у толико тешком тренутку помогло да се не закопча у љуштуру:

„На жалост се већина људи који су нешто слично доживели, повлаче у себе. Изолују се од света и концентришу на проблеме. Првобитну подршку сам нашао код родитеља и пријатеља, који су стално били уз мене. Али да изађем из немиле ситуације сам себи сам помогао. Помислио сам – нећу одустати да се борим и показаћу свима како нема границе човекових могућности ”.

Михаил Христов је био други по успеху међу матурантима своје гимназије, у скоку удаљ је постао европски и светски рекордер, а још је двоструки светски шампион. Добитник је награде „Достојан Бугарин“ за 2014. г. Формални повод нашег сусрета са Михаилом било је недавно завршено Светско првенство у атлетици за особе са инвалидитетом у Катару, којом приликом је он, на жалост, остао пети у скоку удаљ са резултатом 6,57 м. Али тако је то у спорту. Без обзира на добру припрему, понекад моменталне околности воде до битних промена у листи победника, док је прави спортиста онај ко не само уме да побеђује него и да достојанствено губи.

Ево како Мишо коментарише учешће у последњем Светском првенству, сада када су се емоције већ стишале:

„Такмичење је било пуно емоција и непредвидиво. Неки од мојих конкурената били су за мене нови и прилично здравији. Нисам задовољан резултатом који сам постигао. Више од годину дана сам се припремао и, нормално, очекивао сам бољи резултат. Али временске прилике и велика влажност ваздуха у Катару утицале су на мој скок”.

Михаил воли и тражи изазове. Он понекад баца рукавицу и атлетичарима без инвалидитета. Шта више – покушава да се такмичи са машинама:

„Није само то што се такмичим са здравим атлетичарима, већ сам почео и да их побеђујем, да освајам медаље на турнирима где се такмиче спортисти без инвалидитета. Један други мој сан био је да се надмећем са аутомобилом или мотоциклом, да видим да ли је могуће да човек победи машину у неједнакој конкуренцији. Зато сам учествовао у експерименту који смо назвали „Михаил против машина. Мотоциклом и аутомобилом су управљали најбољи у тим спортовима Бугари – Ангел Карањотов и Крум Дончев. Дуго сам се припремао за ово такмичење и успео сам да победим машине на дистанци од 30 метара. Они који су упознати са мото-спортовима знају да на већој од те дистанце није могуће победити такав тип спортске машине. Али на кратким стазама човек је надјачао машину ”.

А ево и поруке коју Михаил Христов упућује својим бројним поштоваоцима:

„Да се уздају у себе и своје снаге. У Бугарској је присутан негативан тренд – људи губе веру у себе и своје могућности. Не схватају да они сами кују своју судбину. Ево рецимо ја, желео сам да возим кола – и сада возим кола, желео сам да се професионално бавим спортом – то и радим. Све је могуће захваљујући нашим напорима, нашим сновима и тежњама”.

Млади човек показује интересовање за политику. Пре године дана је постала популарна једна његова видео-порука у којој он позива народне посланике да не дају пука обећања, већ да реално раде у прилог просперитета земље.

Који је по њему пут који би нас одвео у бољи живот?

„Пут је један – треба да будемо сложни, да држимо будну грађанску свест друштва, да учествујемо у управљању земљом. Политичари понекад заборављају да смо ми њихови послодавци. Људи треба да износе своје мишљење о одлукама које доносе политичари и да траже одговорност за њихово деловање” – поручује двоструки светски шампион у скоку удаљ Михаил Христов.