„…Како сам те мрзео, ненавидео, презирао!...

Али те једног дана случајно видех у болници  затвора – поред кревета твог блудног сина, кога је закон осудио, а друштво одбацило.

Свог у ранама и гнојним чиревима  - напуштеног, самог.

Пала си у несвест поред њега.

Сузама си умивала ране, љубила унакажено лице, проклињала земљу и небо.

И разумех те, опростих ти све и клекох поред тебе”.

Овако се завршава приповетка „Жена” Георгија Стаматова. 9. новембра  1942. г. Бугарска је изгубила једног од својих истакнутих писаца  – мајстора приповетке, као што су „Мали Содома”, чији јунаци продају своје идеале за материјално благостање и „Паладини” – о успону и паду талента. 9. новембра 2015. скоро нико се није сетио Стаматова. Некада популаран, данас је он познат само уском кругу бугарских читалаца, а у наставне програме бугарског језика и књижевности за основне и средње школе није ушао. Кључ свега тога налазимо у мисли једног другог познатог ствараоца из ХХ века – песника и преводиоца Атанаса Далчева, који је у ствари такође мало познат широкој јавности: „Сваки стил је компромис између индивидуалних и општеприхваћених изражајних облика. Ако су у њему заступљени само први, он ризикује да остане недоступан. Ако ли је он ограничен само на оне друге, онда је то шаблон, а не стил.”. Код Георгија Стаматова имамо прву варијанту. Он се не уклапа у традиционалну структуру приче и традиционални начин приповедања. Његов језик је оштар, а понекад чак циничан. Односи се са иронијом према људским манама, која каткад прелази у сарказам, а није му стран ни песимизам. Стаматов је рођен у Тираспољу, у Молдавији, 25. маја 1869., а у Бугарску се доселио 1882. године. До краја својих земаљских дана говорио је са руским нагласком. Специфичан је облик његовог текста – скоро свака реченица је у новом реду. На тај начин аутор придаје додатну динамику радњи. Служи се јасним и кратким, афористичким фразама, без сувишних елемената. Његове приповетке одликују се дубоким психологизмом ликова. Однос према свету око себе изражава отворено и поштено, али и помало заједљиво, због својих животних недаћа. „Ствари и лица називао је њиховим правим именима и увек је свима говорио у очи. Због тога је за оне којима није имао шта лепо рећи био нежељени саговорник којег су се плашили”, - написао је о Георгију Стаматову књижевни критичар и његов савременик приповедач Иван Мешеков.

Његови савременици га описују као писца коме ниједан уредник или критичар није смео препоручивати нити сижее, нити мотиве, а још мање  уносити исправке у његов текст.

Снажан утисак на стваралаштво Стаматова имао је његов приватни живот.  Завршио је војну школу и служио је као официр, а затим је студирао право, након чега је по дипломирању радио као судија. Многе теме његових приповетки везане су за те две његове професије. О његовом раду као судије, као и о његовој личности сазнајемо из сећања писца Владимира Пољанова која се чувају у тонском архиву БНР:

„У граду је почињено убиство. Убица је ухапшен и биће му суђено. Судија је Георги Стаматов. Уочи судског претреса он је добио писмо. Писао му онај чији су људи починили кривично дело и који управља градом и држи све конце у рукама, не обазирајући се на закон и градску власт. Он наређује судији да заташка предмет и обустави поступак. Следећег дана у препуној судници Стаматов се није поколебао. Прочитао је присутнима дотично писмо и мада су му претили убиством рекао је: Претрес може да започне.”

Друга главна тема стваралаштва Георгија Стаматова је однос између мушкарца и жене, кроз призму недаћа у његовом приватном животу. Он је тешко доживео растанак са својом супругом Вером, која га је напустила да би живела са бугарским друштвеним радником и политичарем  Јанком Саказовим. У ствари, након што је писац сазнао о њиховој љубавној причи, лично је одвео Веру код њеног изабраника. Међутим, управо Вера биће та која ће у последњим годинама његовог живота бринути о њему. Његова једина ћерка Досја је извршила самоубиство, а на столу Стаматова увек ће се налазити њен портрет. Својим гостима ће једноставно говорити: „То је моја ћерка”, не залазећи у детаље. Такав је био приватни живот писца – пун драматизма који је инспирисао упечатљиве приповетке бугарске књижевности.

Превод: Албена Џерманова