Бугарска нема своје Прашко пролеће, Плишану револуцију, независни синдикат „Солидарност“, дисиденте типа Вацлава Хавела и Леха Валенсе. Главни разлози за то су психологија и менталитет Бугара и репресије над интелигенцијом након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године.
У Бугарској су опозиција против тоталитарне владавине и дисидентско деловање постали видљиви тек непосредно пре њеног пада. Они нису били толико везани за нетрпељивост према режиму Тодора Живкова и свемоћној партијској номенклатури, колико за директне резултате ове владавине која је људима ускратила основна, елементарна права – да дишу чист и незагађен ваздух и да пију чисту воду. Дисидентство и „Екогласност“ су постали синоними. Грађанско незадовољство је нарочито дошло до изражаја у њима. Почетак „бугарског пролећа“ 1989. године везан је за јавно изражени критички став бугарских интелектуалаца о еколошким проблемима, који их је ставио у први план јавне сцене. Ево шта је на једном митингу рекао глумац Петар Слабаков:
„Поштовани грађани, држава је главни загађивач у земљи.Приметио сам даје страх који је до сада владао, почео да попушта. Први пут видим толико окупљених људи у селима у околини Софије и унутрашњости земље. Нико нам неће помоћи, осим ми сами себи. Питање фабрике „Кремиковци“ (највеће бугарске железаре код Софије и највећег индустријског загађивача ваздуха у престоници и Софијском пољу, која је отишла под стечај) смо поставили пре годину и по дана. Знамо да у Софијском пољу сваки грађанин гута по 60 грама прашине. Прочитао сам да на подручју Кремиковаца ви гутате по 200 грама прашине. Таква је ситуација не само овде, већ и у целој земљи. Георги Димитров је својевремено рекао да за 15-20 година морамо економски да претекнемо развијене капиталистичке земље. Ми то нисмо могли да урадимо. Међутим, из еколошке перспективе, ми смо далеко престигли све капиталистичке земље, а оне неће моћи никако да нас стигну.“
23. априла 1990. године, на 67. рођендан Петра Слабакова, настао је политички клуб „Екогласност“ који је прва аутентична еколошка партија у Бугарској, наследник Друштвеног комитета за еколошку заштиту Русеа основаног у марту 1988. године. У Велико народно собрање које је конституисано 10. јула 1990. године, ушло је 17 посланика клуба „Екогласност“. 15 њих је следеће године потписало нови Устав Бугарске.
Први председник ове партије је Петар Слабаков, харизматични глумац препознатљивог гласа, који је постао симбол и пример људима који су борбу за чисту животну средину претворили у политичку ствар. Иако није завршио Државну високу позоришну школу (данас Национална академија за позоришну и филмску уметност „Крстјо Сарафов“), даровити глумац је одиграо преко 150 филмских и сијасет позоришних улога. Чувене су његове улоге у филмовима „Заробљено јато“ редитеља Дуча Мундрова, „Шибил“ Захарија Жандова, „Цар и генерал“ у режији Вула Радева, „Звезде у коси сузама у очима“ Ивана Ничева, „Вечна времена“ Асена Шопова, „Кров“ редитеља Ивана Андонова и др.
Као лице политичких промена после 1989. године и један од оснивача Савеза демократских снага који је чврсто бранио своје људске принципе, Петар Слабаков био је, како је волео да каже, „увек у опозицији“. И као посланик се није променио – није толерисао демагогију, мрзео је одела и луксузне ципеле. Након што су народни изабраници, исти они обучени у скупа одела, идеје потиснули у задњи план, Слабаков се повукао са политичке сцене.
„Неки људи сматрају да је мој став врло оштар. Он је, уосталом, увек био исти – за живота никоме се нисам повиновао и увек сам говорио оно што мислим. Не волим да се људима одузима достојанство, да их понижавају… Ја сам против тога. У мом досијеу пише да сам анархиста и да не признајем многе ствари. Заиста мислим да се једним народом, једном земљом, једним светом може управљати и без закона, а само добрим односима и часном речју. Свака изговорена реч има тежину, она је више од закона.“
Петар Слабаков је више пута био отпуштен и 4 пута искључен из Бугарске комунистичке партије. До краја свог живота је остао веран својим уверењима и вредносном систему. Његове бројне улоге у животу и на сцени су пример части, достојанства, слободоумља и искрености.
Превела: Марина Бекријева
Да ли космонаути сањају као и сви људи на Земљи? Позитиван одговор на ово на први поглед прозаично питање није стигао нити брзо, нити лако – десило се то тек 1988. године у оквиру научног програма „Шипка“ који је други бугарски космонаут спровео на..
23. септембра 1987. г. испред Споменика слободе у граду Русеу одржава се церемонија пријема деце у пионирску организацију. У то време из правца румунског града Ђурђева почео се проносити загушљив мирис хлора. Нека деца су пала у несвест, друга су..
1986. година. Након три године снимања и много савладаних проблема Бугарска национална телевизија почиње емитовање дечје серије „Васко да Гама из села Рупча“. Редитељ Димитар Петров већ одавно је стекао славу великог мајстора у раду са малим глумцима...