„Интервју у утроби кита “

- Где си био - питају ме – више од три деценије?

- Био сам у утроби Кита. Сви видите, а намерно питате.

- Како си се провео - питају ме - три деценије у његовом трбуху?

- И то знате – коцку сам играо са оним коцкаром... Јоном библијским.

- Али је Јона већ изашао – кажу ми они, - зашто тебе нема – питају ме.

- Јона је изашао - господ га је искупио, а за мене ђаво не даде ни пребијене паре.

- Је л' ти било страшно - питају ме – толико деценија?

- Страшно је било, па досадно постало - пушио и ћутао сам, ћутао и пушио...

- А сад шта ћеш - питају ме – у наредне три деценије?

- Е, па ја, не знам, само знам што ће Кит да пљува опушке три деценије и што ће да загађује океанску средину.

Били су то бели стихови Константина Павлова, који наставља овако: „Да би ушао у утробу Кита мораш показати квалитете своје личности. Тамо се не може ући тек тако... Ја сам тамо затекао Валерија Петрова, неко други је затекао мене – био је то, рецимо, Борис Христов...“

„Нико други у Бугарској у 60-им годинама прошлог века, па и надаље није таквом моралном чврстином бранио право на слободну мисао, креативну уобразиљу и аутономију уметности као што је то чинио Константин Павлов.“ Овим речима почиње једина за сада књига посвећена Константину Павлову, чији је аутор други један песник - Ани Илков.

Константин Павлов је јединствен пример песника из генерације стваралаца блиских управљачким круговима, који се споразумно развео од Власти. Он је такође једини који је дошао у непосредан конфликт са режимом Тодора Живкова у којем је показао бескомпромисну истрајност.

То и објашњава зашто су за читавих 30 година издате само три збирке његових песама. Пошто су се бојали његових речи и стихова, у оних мало година када су му допуштали да преживљава од писане речи, он се определио за језик ликова. Тако је написао сценарије неких од најоригиналнијих и најимпресивнијих бугарских филмова - “Сећање на близнакињу”, “Чуј петла!”, “Илузија”, “Масовно чудо” (чија је пројекција била забрањена), “Бела магија”, “Памћење”, “Нешто у ваздуху”.

Константин Павлов није постао "масовно чудо" за разлику од неких других песмопојаца те епохе зато што његово "чудо" није било појмљиво за широке народне масе. Био је несхватљив, недокучив, мрачан и суморан, могло би се рећи чак зао човек. Све се то сугерише и у партијској критици.

„Кажу „непријатељ”и ништа више не прецизирају. Као да је то неко звање. Ако ипак прецизирају, може испасти да се ради о некој корисној личности. Очито сам ја некоме непријатељ. Ја, као и сваки други човек, нисам само пасивни конзуматор непријатељских осећања, него у одговор понекад и ја зрачим таквим осећањима“, одговара песник.

Стихови Павлова плаше и иритирају укус ауторитарних управљача који су га једноставно прецртали из бугарске поезије. После појављивања прве збирке песама уведена је забрана издавања његових дела, што га је осудило на ћутњу у току 12 година. Али у самоћи човеку се отвара пут у сопствену дубину и у свему што изриче у тим годинама он долази до дубоких и потресних прозрења. Константин Павлов жуди за правим разумевањем, он не тежи никакавој слави и признањима, чува своју поезију од свега што се сматра одразом јефтиног укуса. Из тог разлога он није допуштао да његова поезија буде политички употребљена за циљеве нове демократије после 1989. године. Тада је изашло седам књига његових стихова као и „Изабрана дела“ у 4 књиге.

“Слатка агонија” песника окончана је када му је било 75 година. Иза њега су остали стихови чија ћутња тек има да одзвања. Као и речи Румена Леонидова, другог једног песника, који му је био пријатељ до последњег даха.

„Данас слободно можемо рећи да је Константин Павлов с лакоћом генија обновио нашу поезију. Он је својом непознатом дотле естетиком стигао на велика врата у домаћу филмску уметност и позориште где, на жалост, није нашао добронамерне тумаче својих духовних трагања. Али је пре свих осталих који су га оклеветали и жигосали, велика руска песникиња Ана Ахматова ускликнула: „Константин Павлов? То је највећи бугарски песник, којег сам икада читала!”

Превела: Ана Андрејева