„У сваком другом аспекту, сем географског Европа је вештачки конструкт“. Ове збуњујуће речи Маргарете Тачер могу се прочитати у њеним мемоарима. У 80-им годинама 20. века „Челична леди“ је извукла Велику Британију из економске кризе и вратила јој самопоуздање велесиле. Велика Британија и данас има посебно мишљење у односима са институцијама ЕУ. За Бугарску међутим управо пуноправно чланство у ЕУ и НАТО су били путокази, који упркос свим кривудањима у периоду транзиције помогли су јој да не залута на путу демократије. Неједном у годинама после 1989. г. Бугарска је назадовала под утицајем носталгије према прошлости, али је управо тежња Бугара да се учлане у клуб народа који живе „у најбољем од свих могућих светова„ превагнула над националним менталитетом и задржала их је на демократском колосеку. У Бугарској, којој је већ званично био упућен позив за учлањивање у ЕУ, било је и евроскептичара, и евро-оптимиста. Међу евроскептичарима је био професор Софијског универзитета Никола Георгијев:
„… Из мојих дугогодишњих искустава, колико знам, када богаташ предложи неком сиромаху да му постане ортак, и када богаташ нешто обећа том сиромаху, од читавог посла губи само сиромах. Једноставно је против логике такозване тржишне привреде да оваква повезаност носи обострану корист таквом типу ортака. Од тога неће бити ништа. ...Не знам шта се подразумева под појмом евроскептичар – ова реч је толико нејасна, колико и реч Европа. Али опет кажем, били смо доведени у ситуацију да поновимо речи баја Гање „ми смо Европљани, али не баш сасвим.“
На то су евро-оптимисти међу којима је био и редитељ Јавор Грдев одговарали овако:
„Наш маргинални положај у односу на Европу – стално пребивање на граници – час унутра, час вани што је прилично дуго било предодређено снагама ван ове заједнице, увек нас је стављало у проблематичан положај, у каквом више нећемо бити.“
Прошла је једна деценија од краја 1995. г., када је Бугарска поднела захтев за учлањење у ЕУ, до 25. априла 2005. г. када је у Луксембургу потписан Уговор о приступању Бугарске, рачунаном од 1. јануара 2007. г. Две владе су имале одлучујућу улогу у остваривању тог историјског пробоја Бугарске: ова Уједињених демократских снага начелу са Иваном Костовим, која је започела процес преговора и одредила динамику сарадње као и влада Симеона Сакскобурготског којој је припала историјска шанса да потпише уговор о уласку у европску породицу:
25. априла, Бугарска се политички вратила породици европских нација којој је одувек припадала. Са својом хиљадугодишњом историјом, јединственом културом и значајним европским вредностима, моја земља ће допринети заједничкој добробити, културном диверзитету и развоју Европске уније. Хтео бих да тај уговор поклоним младој генерацији Бугарске, зато што ће она преузети терет европске интеграције и ширити идеале заједнице, она ће радити у прилог једињења, мира и успеха Европе у 21. веку.“
Бугари су прогутали горку пилулу – они су цену приступања ЕУ платили затварањем четири реактора НЕ „Козлодуј“ као и испуњавањем других тешких услова који су нам били наметнути у току преговарачког процеса. Прихватили смо примену надзорног механизма ЕУ – Механизма за сарадњу и верификацију што је било обавезно због констатованих недостатака у области правосуђа, борбе против корупције и организованог криминала. Премда се у 2010. г. очекивало да приступимо и Шенген зони, још увек нисмо део овог простора. Уласком у ЕУ наша земља се почела мењати укључиво и захваљујући средствима из европских структурних фондова. Европска унија нам је донела и оно најважније – слободу кретања, могућност да живимо и радимо и у другим европским државама, шансу да млади Бугарске стекну европско образовање. 2000. г., још пре но што смо постали пуноправни члан ЕУ, добили смо подстицаје за учлањивање у ЕУ укидањем шенгенских виза.
Превела: Ана Андрејева
Лепа, паметна и помало егзотична, Јелисавета Багрјана је звезда културног неба Бугарске које је иначе готово у потпуности резервисано за представнике јачег пола. Упркос својој осетљивости и крхкости, песникиња је показала задивљујућу снагу и..
„Време вере, наде и љубави. И одсуства мудрости.“ Овим речима је окарактерисао почетак 90-их година Петко Ковачев, који је тада био члан Федерације независних удружења студената и Удружења Екогласност. Године 1990. догађаји су текли бурно:..
10. новембар 1989. г. Дан је за Бугаре почео као и сваки други. Али је одједном у 18 часова у вестима Бугарског националног радија најављено да се изражава захвалност Тодору Живкову на његовом раду на челу државе, као и да Петар Младенов постаје нови..