У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера освојила светске сцене.

Ако посетите родни дом прослављене певачице, можете помислити да је он део оперског декора – уличица која води у кућу је уска, вијуга лево-десно док се пење уз стрме стране брежуљка. А горе на врху се отвара поглед на сеоску цркву. Још као дете Гена је певала у хору школе у свом родном Беглежу и учествовала у свим сеоским саборима и славама.Упркос таленту и жељи да пева, она се суочила са отпором свог оца који није одобравао да се посвети музици. Зато је по завршетку гимназије 1959.девојка положила пријемне испите за упис Медицинског факултета у Плевену, а затим отпутовала у Софију где је гостовала својој сестри. Боравак је искористила за полагање пријемних испита на Конзерваторијуму (данашњој Националној Музичкој академији).

Примљена је на студије премда се никад није музички школовала. Рачунала је на добар музички слух и своју урођену музичку способност. Судбина јој је била наклоњена зато што је Гена имала срећу да се нађе у класи музичког педагога Христа Брмбарова. Он је неједном говорио: „Такав се глас рађа једном у 100 година! Са њим је наставила да ради и када је 1965. добила посао у Софијској опери.У Тонском архиву БНР је остао запис разговора музичког критичара Марина Бончева са Геном Димитровом у којем она прича о годинама студија и првим корацима на великој сцени:

Моја оперска каријера је почела у Бугарској, по завршетку Конзерваторијума. Али је то моје прво ступање на сцену последица великог труда. Не сећам се када сам први пут у животу чула оперу, али сва музичка дела која сам слушала у 50-им годинама су ме навели на размишљање о гласу који сам поседовала. Открили су га моји учитељи у гимназији и охрабрили да се определим за оперску уметност. Не бих рекла да сам све лако постигла зато што нисам била музички школована и када су ме примили на Конзерватзоријум почела сам од нуле.

Године 1970. Гена Димитрова је освојила І награду на Четвртом међународном такмичењу оперских певача у Софији. Била је то одскочница у њеној каријери зато што јој је награда омогућила да оде на специјализацију у Италији.

Иако је 1989. постала добитница награде "Ђакомо Пучини", она је призната за "вердијански глас" свих времена. „Певала сам партије свих његових јунакиња и искреним жаром сам дочаравала њихова осећања – каже Гена Димитрова. Верди је композитор, који све оперске певаче "носи на својим леђима“.

У једном од својих последњих интервјуа Димитрова своди рачуне о свом животу: „ Пуно тога нисам стигла да урадим за животом, али Господ ме је  обдарио толиким талентом да иако су ми често мутили воду, ја сам увек успевала да испливам. Ја сам међутим жртвовала лични живот у име каријере. Сада већ сањам о тишини.“ Она никад није прихватала критике стручњака који су је поредили са другим певачицама и каже: „Ако почнеш да опонашаш Марију Калас, више ниси нити ти, нити Калас, јел' тако? Мораш бити онакав какав јеси. Сваки таленат је попут звезде која сија сопственом светлошћу.“ Звезда која је обасјавала сцену Метрополитен опере у Њујорку, Арене ди Верона и Ла скалеу Милану, није одустала од свог принципа до краја живота- 11. јуна 2005. г. када је са тек 64 године преминула на Онколошкој клиници у Милану.

Превела: Ана Андрејева