„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем састав. Ја обично почињем онако како се мени допада и завршавам на исти начин,“ говорио је писац Јордан Радичков који сматра да су Бугари опстали као народ захваљујући свом језику. Ево шта је још с тим у вези рекао славни писац у интервјуима који се чувају у Тонском архиву Бугарског националног радија:
„Од читаве људске историје опстало је једино оно што је израђено од камена и начињено од речи. Понекад речи живе и надживљавају камен који иначе најдуже одолева зубу времена. Словесни храмови су остали нетакнути и до данас трају без иједне пукотине за разлику од камених храмова. Код нас речи и даље имају ону чаробну моћ, дакле, Бугари су одувек знали и разумели њихову изузетно велику снагу. Стога, слободно можемо рећи да се бугарски народ одржао и све издржао кроз изузетно тешких 13 векова захваљујући пре свега свом језику и писму. Зато је и наш народ рекао да се људи не смеју тући прутом јер се њим удара по стоки, док се човек треба бранити речима.“
Рођен у селу Калиманица, област Монтана, Радичков је писац који не поштује општеприхваћена правила у књижевности. Он је стваралац који нуди алтернативе. Родно село писца данас се налази на дну једне хидроакумулације, али упркос томе наставља да живи у његовом стваралаштву. Радичкову се никад није допадала бука коју су дизали око њега, јер му је љубав његових читалаца била сасвим довољна. До краја свог живота није знао шта је то мржња, али је упркос томе, у једном интервјуу Радичков рекао да не зна како бисмо могли да направимо Бугарску место за бољи живот јер се такво место може направити једино заједничким напорима добрих људи, али, нажалост, нисмо сви толико добри. У времену у којем трчимо као „петлови без глава,“ а камење прети да нас затрпа, стваралаштво Радичкова нас тера да станемо и помислимо шта се дешава са нашим животом. Човек је правописна грешка у драфту који је саставио Господ и најдужа реченица коју је Он склопио. Човек је толико компликован да кад исправиш једну грешку починиш две нове. „Можда ће бити боље да и убудуће наставимо с грешкама, а временом се оне могу претворити у нашу предност,“ рекао је писац. 2001. године је Софијски универзитет Јордана Радичкова предложио за Нобелову награду за књижевност. Током година су за Нобелову награду били номиноване личности попут Ивана Вазова, Пенча Славејкова, Јелисавете Багрјане, Благе Димитрове. Нажалост, Комитет за доделу Нобелових награда није одобрио кандидатуру Радичкова, упркос томе што су његова дела била преведена на шведски језик.
При крају свог живота чаробњак из Калиманице је Бугарину показао како да се издигне изнад себе те да погледа себе са стране. Читаоци су га волели без обзира на то што га нису увек разумели, али су упркос томе покушавали да у његовим делима открију лепоту света у којем живимо. Ко зна, можда нису били спремни за промену и сазревање свести. До свог последњег часа Радичков је сачувао онај пламичак у очима у којима се могла видети чистота и лепота душе једног „одраслог“ врапчића (у једној од Радичкових књига главни јунаци су управо врапчићи). Јордан Радичков није био само писац, он је људе учио доброти, љубави и људскости. Писац није пуно причао, обично је одговарао на питања која су му други постављали. Као да је на овај начин желео да покаже како заиста разуме и цени снагу и смисао сваке изговорене речи. У Тонском архиву Бугарског националног радија чува се интервју са песником Руменом Леонидовим поводом смрти Радичкова који нас је напустио 2004. године:
„Преминуо је Јордан Радичков, при том у свом омиљеном месецу јануару. Изгубили смо једног необичног Бугарина, какав се рађа једном у 100 година, а ми смо имали срећу да живимо у његовом времену. Мудрошћу и чистотом су зрачиле његове забринуте очи. Волео је необичне ствари у обичним људима. Више му се допадали ћудљиви људи, можда зато што је и сам био један од њих. На свет је гледао кроз призму ироније, знао је тајну парадокса и магију приче, пошто је и сам био једна фина алегорија. Он није имао потребу да записује и хвата белешке, пошто је све било у његовој свести. Сад, кад је нас напустио, морамо му рећи да ми, „врапчићи,“ тугујемо, да смо осиротели. Заувек смо осиротели у градовима и селима у којима више нема димњака из којих вијуга дим, нити мрвица хлеба на симсу прозора.“
Сироти смо остали пошто смо изгубили и настављамо да губимо људе који имају мисију да нас воде ка Истини и Смислу. Ево и дијагнозе коју нам је поставио Радичков: „Мислим да сад, у потпуној изолацији, ми смо као текуница која живи под земљом и провири само главу кроз рупу како би проматрала шта се дешава около. Али уколико примети да се нешто креће, она се одмах сакрива. Дакле, не само што смо затворени, већ смо и у потпуној изолацији.“
Да ли космонаути сањају као и сви људи на Земљи? Позитиван одговор на ово на први поглед прозаично питање није стигао нити брзо, нити лако – десило се то тек 1988. године у оквиру научног програма „Шипка“ који је други бугарски космонаут спровео на..
23. септембра 1987. г. испред Споменика слободе у граду Русеу одржава се церемонија пријема деце у пионирску организацију. У то време из правца румунског града Ђурђева почео се проносити загушљив мирис хлора. Нека деца су пала у несвест, друга су..
1986. година. Након три године снимања и много савладаних проблема Бугарска национална телевизија почиње емитовање дечје серије „Васко да Гама из села Рупча“. Редитељ Димитар Петров већ одавно је стекао славу великог мајстора у раду са малим глумцима...