„Кад јесен зајесени, жуто се жито сеје, рујно се вино точи, момци шаљу проводаџије, беле се цуре за веридбу спремају…“ – пева се у песми Добре Савове – певачице из добруџанског краја. По завршетку пољских радова, јесен је била право време за избор брачног друга. Момци и цуре су се састајали на прелима, али под будним оком старијих особа. И пошто плодови дрена сазревају у септембру и октобру, говорили су: „Кад дође време за брање дрењина, долази и време прела“. Ови састанци сеоске младежи ради заједничког обављања каквог посла и ради забаве у Бугарској су познати под различитим називима који су везани за посао који ће се на њима обављати, нпр. „беленка“, „помагало“, „попрелка“, „седянка“ и „тлака“.

Љубен Каравелов –познати песник, писац, енциклопедиста из доба нашег Националног препорода и велики патриота, у својим мемоарима описује типичну слику прела у једном бугарском селу (прича је отприлике из 1878. г.). Он није пропустио да наведе да се овај обичај разликује у појединим местима у зависности од становништва. „Овај стари народни обичај одавно не постоји у великим селима и градовима – пише Каравелов. Очуван је једино у малим селима, а посебно у шопском крају. Кад дође јесен, односно када Бугари обаве пољске послове и уберу грожђе, они сазивају прела... Свака цура и свака млада невеста са собом доноси нешто за шивење, предење или плетење. Домаћица их прво понуди вечером, па се затим прелази на посао. Цуре и невесте се труде да свака свој посао обави брже од осталих. И док се ради, певају се различите песме и причају разне приче. При свитању, старије жене проверавају како су цуре обавиле посао и хвале мајсторке“.

Обичај је био да се окупе прво девојке и младе невесте. Момци су долазили нешто касније - обично у групама, а понекад су чак у току једне вечери одлазили на неколико прела. Да би најавили свој долазак певали су гласно у пратњи гајди или неког другог инструмента, викали, пуцали… Ако су им се већ нека девојка допала, обавезно су одлазили на прело где је она. У патријархалним представама обичај је био да прво мушкарац покаже своја осећања. Сматрало се непристојним да то учини девојка. Међутим, млади су се и с тим сналазили – девојке би бацале заводљиве погледе, „случајно“ би испустиле цвеће ... Момци су имали право да седну поред девојака које им се свиђају. И да цури "украду" цвет из косе – што је било знак да је она освојила момково срце. Момак би цвет носио на видљивом месту како би тиме најавио да је нашао своју будућу невесту.

Дешавало се да се цурини родитељи противе браку своје ћерке. Тада би момак окупио вршњаке и украо би своју драгану са прела. А било је и случајева када би цура сама са њим побегла и са прела отишла у његову кућу.

На прелима су се певале свакојаке песме, причале се разне приче. Старије жене би искористиле прилику да млађе науче да певају неку обредну песму у вези са долазећим празником. Ако је време лепо, окупљали су се под отвореним небом око велике ватре. У хладним ноћима прела су се одржавала у највећој соби у кући. Ујутро би прво отишли момци, а иза њих цуре. После прела стизало је време свадби.

Превод: Албена Џерманова