9. фебруара 1999. године су у Бенгазију либијске власти ухапсиле на десетине здравствених радника међу којима су била и 23 Бугара. Неколико дана касније већина њих је ослобођена. У притвору су остали медицинске сестре Кристијана Влчева, Насја Ненова, Валентина Сиропуло, Ваља Червењашка и Снежана Димитрова, као и доктор Здравко Георгијев и палестински лекар Ашраф ал Хаџуџ. На почетку су сматрали да су задржани у својству сведока. 2000. године су оптужени да су ХИВ вирусом намерно заразили преко 400 либијске деце у циљу изазивања епидемије СИДЕ у Бенгазију и дестабилизације Џамахирије. Браниоци медицинских сестара и лекара су Владимир Шејтанов, Пламен Јалнизов, Георги Гатев и Хари Харалампијев, а са либијске стране - Осман Бизанти.
Бугарске медицинске сестре су у болници "Ал-Фатах" у Бенгазију почеле радити 1998. године. Кристијана Влчева никад није радила у тој болници, док је њен супруг др Здравко Георгијев био ангажован у кампу јужнокореанске фирме ван Бенгазија. Исте године родитељи заражене ХИВ вирусом деце упали су на конференцију посвећену здравству са захтевом да се држава ангажује на решавању те кризе, а неки су поднели тужбе Министарству здравља. Либијски лидер Муамер Гадафи је обећао да ће кривци бити строго кажњени. Али документи сведоче да су још почетком 90-их година минулог века у Бенгазију регистровани случајеви оболелих од СИДЕ, док се број инфицираних нагло повећао 1997-1998. Либијске здравствене власти крију од родитеља заражене деце који је главни узрок за њихова обољења, јер су забринуте да ће у случају да у јавност исцуре информације о недостатку конзуматива и незнању медицинског особља избити велики скандал. Какво је онда решење? Кривица је бачена на стране здравствене раднике. За време кризе са бугарским медицинским сестрама у више наврата се могло чути да је у Либији све непредвидиво. Што није баш у потпуности тако – Гадафијево понашање је условљено сасвим рационалним разлозима - жељом за балансирањем супротних унутрашњих тензија и уценом Запада.
Против набеђених криваца покренута су четири поступка. Први поступак је Народни суд Либије покренуо 1999. године због завере против државе, познато је да је почео пре него што је бугарска страна била званично обавештена. Поступак је прекинут због недостатка доказа који би потврдили кривицу оптужених који су рекли да им је признање изнуђено тортуром. У међувремену је Либија повукла оптужбе за саучешће у завери са Централном обавештајном агенцијом САД и израелским МОСАД-ом. Али је 2002. године Кривични суд у Бенгазију покренуо нови поступак за испробавање лекова и инфицирање мутацијама вируса ХИВ. На суђењу је француски лекар и светски признати експерт Лук Монтаније сведочио да је лоша хигијена узрок епидемије која је избила годину дана пре него што су оптужени Бугари уопште стигли у Либију. Упркос томе је Кривични суд у Бенгазију осудио на смрт пет медицинских сестара и палестинског лекара под оптужбом да су намерно инфицирали преко 400 либијске деце. Доктору Здравку Здравкову, коме је укинута оптужба, изречена је затворска казна од 4 године због малверзација са страном валутом. У децембру 2006. године, упркос притиску који су Европска унија и САД вршиле на Либију, бугарским медицинским сестрама и палестинском лекару је потврђена смртна казна. Након осам година проведених у затвору и неколико изречених смртних казни, 24. јула 2007. године дошло је до срећног расплета. Тадашњи председник Француске Никола Саркози је званично саопштио да су се Европска унија и Либија, уз посредовање његове земље, договориле о пребацивању медицинских сестара у Бугарску. У последњим преговорима је учествовала и тадашња супруга француског председника – Сесилија Саркози:
Пуковник Гадафи је без сумње био једна мрачна личност која се знала служити методама насиља и бруталног понашања. Још на првом састанку је постало јасно да ћемо одмерити снаге, што је у почетку и њега самог изненадило. Преговарали смо с њим, с владом, Сејфом ал Исламом и другим високим функционерима у Бенгазију… Пошто је та земља била подељена и сукобљена. Још на самом почетку преговора је пуковник Гадафи био склон да прихвати предлог за ослобађање медицинских сестара, али сви они који су стајали иза Сејфа ал Ислама нису делили ово мишљење, дакле, требало је да се превазиђе унутрашња подела.
Ево шта је рекла о ноћи када су их пустили на слободу медицинска сестра Кристијана Влчева:
Када смо напустили ваздушни простор изнад Либије о чему нас је обавестио пилот, били смо изузетно срећни… Бити ван Либије. Авион је слетео на аеродром у Софији где нас је дочекао шеф државе. Данас, после 6-7 година, поново смо се среле с њом, за мене је Сесилија синоним слободе.
24. јул 2007. године окончан је кошмар који је потрајао читавих 2.910 дана. На дан када су допутовали у Бугарску председник земље Георги Прванов је издао указ којим су медицинске сестре помиловане. Поступак покренут против њих је огромна мрља у бугарској спољној политици због недостатка брзих и адекватних мера за заштиту и ослобођење ухапшених медицинских радника.
Четири године касније, 2011. године, бивши министар правде Либије Мустафа Абдел Џалил изјавио је у интервјуу арапском ТВ каналу „Ал Џазира“ да за заражавање деце и избијање епидемије у болници у Бенгазију кривицу сноси режим Муамера Гадафија чиме је незванично прогласио невиним бугарске медицинске сестре.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Ирина у филму „Дуван“ , Жана у филму „Инспектор и ноћ“, Лиза у филму „Крадљивац бресака“, Ана у филму „Карамбол“, Тинка у филму „Момак одлази“... Она има преко 50 улога у филмовима, али је увек тврдела да је њена права пасија - позориште. А у свету..
Тодор Живков је рођен 7. септембра 1911. године у селу Правец, близу Ботевграда. Године 1929. постаје члан Савеза бугарске комунистичке омладине (БКМС), а 1932. члан Бугарске радничке партије (комунисти). 1948. године, на Петом конгресу странке која је..
После краха социјалистичке владе Жана Виденова, прелазна влада на чијем је челу био Стефан Софијански успела је да у кратком временском периоду умири тензије изазване социјално-економском ситуацијом и да поврати поверење међународних институција у..