Настала од лепоте тренутка, набијена лепим емоцијама среће и сладости изазваних сусретом са природом и смирењем пред њеном снагом, од носталгије за прошлим временом, туге проузроковане људском отуђеношћу у великом граду и осетљивости човекове душе. Тако се укратко могу описати дела сликарке Велине Иванове која је рођена у Бугарској, али већ дуги низ година живи и ради у Шпанији.
Како је млада дама одлучила да постане сликар?
Судбина као да ме је сама изабрала. Моји родитељи кажу да сам била сасвим мала када сам први пут узела кичицу у руке. Први аутопортрет сам направила када сам имала свега 4 године и још нисам знала писати. Отада стално сликам и цртам у очевом атељеу који је пејзажни архитекта. Он је и особа која ме је прва подстакла и подржала на том путу. Затим сам завршила Школу ликовне уметности у граду Тројану, а касније и Универзитет у Великом Трнову. Изузетно важну улогу у мом одрастању одиграли су професори Мотко Бумов и Георги Стојков од којих сам много тога научила још пре него што сам уписала факултет.
Када је имала 22 године Велина је добила стипендију и отпутовала у Шпанију где је наставила своје образовање у чувеној школи уметности у граду Чинчону. Тамо је почела и њена стваралачка каријера. Уследиле су изложбе, такмичења и награде… Две културе су имале благотворно дејство на развој сликарке. У Бугарској је усвојила технику сликања ала прима која се на почетку употребљавала једино за скице и предлоге. У Шпанији је до танчина савладала технику велатура која се користи за добијање семитранспарентног, античког финалног ефекта. У одређеном периоду свог стваралаштва млада уметница ствара радове на граници реализма и апстрактне уметности. Користи уљане боје, акварел, туш и перо.
Сликари се обично опредељују за коришћење једне технике. Али сам ја одлучила да своје вештине развијем у четири правца, односно, четири технике на којима и даље радим. То је од посебног значаја за мене. Мислим да се узајамно употпуњују и на овај начин додатно подстичу мој развој, рекла је сликарка. Призори природе и из градског живота, портрети људи и животиња, тематско сликање – бескрајно широк је дијапазон Велининих дела.
Где налази инспирацију за своје слике?
Надахњује ме лепота и све што зрачи посебном енергијом. Портрети су важан жанр за мене, јер су они одраз људске душе. Она се да видети и осетити у очима, погледу, у целокупној композицији, у комбинацији са бојама и нијансама.
Међу портретима које је насликала Велина налазимо и лик краља Хуана Карлоса I од Шпаније.
Још прве године мог боравка у Шпанији упознала сам се с једним човеком који се из потпуно алтруистичких мотива бринуо о мени и мојој каријери у Шпанији. Он се зове Хосе Гонзалес Онијева. Захваљујући њему сам остварила контакт са шпанским краљем Хуаном Карлосом I за кога сам извршила три наруџбине. На једној слици је владар приказан у свом кабинету, на другој је у униформи, а на трећој је насликан његов омиљени пас.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне изложбе посвећене једном древном народу, изложбе, која пуно говори“. Ово је изјавила потпредседница..
На специјалној церемонији данас нашим виртуозним виолинистима Светлину Русеву и Лији Петровој биће уручене виолине "Страдиваријус" из 1716. године и "Гварнери дел Ђезу" из 1733. године, које су у власништву бугарске државе. Истакнути виолинисти ће..
Италијанско-француско-шпанска биографска драма „Лимонов“, у трајању од 138 минута, освојила је главну награду за најбољу литературну адаптацију на међународном фестивалу дугометражног играног филма „Синелибри“ у Софији. Добитника овог престижног..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..