Називају их споменицима тоталитарног доба или социјалистичком  уметношћу. Ово историјско-уметничко и архитектонско наслеђе из наше недавне прошлости и даље ствара линије раздвајања у друштву, иако године све више нас удаљавају од тог периода.

„Социјалистичко наслеђе – наслеђе у ризику“ била је тема недавно одржаног у Софији округлог стола уз учешће архитеката и присталица  левичарске идеје. Форум је организовао Бугарски национални комитет Међународног савета културних споменика и локалитета (ИКОМОС), а његов гост је био проф. Јорг Хаспел, председник те организације за Немачку и конзерватор Берлинског завода за споменике.

„Разумем људе који не прихватају ово архитектонско наслеђе, јер је повезано са сећањима на патње, угњетавање и политичке репресије у време социјализма, али исто тако сматрам да је веома важно да ове реликвије сачувамо као историјско памћење”, рекао је проф. Хаспел. Он је уједно истакао да и у Немачкој и у Бугарској постоји отпор признавању тих споменика као дела тоталитарне прошлости.

„Ситуација је слична, јер људи у Немачкој који су одговорни за оно што се догодило до пада Берлинског зида, као и њихови наследници избегавају да критички говоре o овом раздобљу историје. Поред тога, у обе земље је било сличних догађаја - у Софији је срушен маузолеј Георгија Димитрова, а у Берлину – споменик Лењину. Ипак, тренутно покушавамо да говоримо о овом историјском периоду, да га подвргавамо критици и анализи.“

„Социјалистичко наслеђе је свуда око нас и оно је много више од онога што је створено у протеклих четврт века“, рекао је арх. Тодор Булев. По њему, једна од опасности за ово наслеђе је да га не користимо на најбољи начин или да га уништимо.

„Тамо где постоји идеологизација друштвене средине, ризик је посебно висок због идеолошке интерпретације. Неки објекти се сматрају симболом периода од 1944. до 1989. године, иако то није увек оправдано. На пример, тема споменика „1300 година Бугарске“ је веома општа и није везана за комунистичку идеологију. Он је подигнут поводом обележавања 1300. годишњице оснивања бугарске државе. Исто се може рећи и о монументу  „Камбаните“ („Звона“), у прошлости познатом под називом „Застава мира“, као и о Споменику заштитницима Старе Загоре за време Руско-турског рата.Још гори је однос према објектима који су симболи историје и улоге Бугарске комунистичке партије (БКП) у животу нашег народа. Маузолеј Георгија Димитрова је био варварски уништен, а Меморијални дом БКП на врху Бузлуџа у Старој планини деценијама се руши и у веома је руинираном стању. Сматрам да се на споменике монументалне архитектуре и уметности из комунистичког раздобља треба гледати као на дела културне, историјске и естетске вредности, тим пре што су их створили талентовани уметници. Ево зашто не би требало да се олако односимо према њима.“

Очување споменика је обавеза државе, али она не би могла да их заштити од девастације од стране грађана. У ствари, да ли је ово акт слободног човека, акт вандализма или скрнављење историје?

„Све зависи од историјског тренутка, каже проф. Јорг Хаспел. – У првим месецима након пада Берлинског зида људи су рушили споменике из доба социјализма, што је у оном тренутку било израз осећаја слободе. Касније смо, међутим, схватили да је уништавање монумената као што је Берлински зид, губитак историјског памћења. За истраживаче, а и за обичне људе је много боље да било какав објекат од културно - историјског значаја физички постоји, него само да читају о њему. Зато се чувају и архиве социјализма – да би се истраживале, да би се сачувало памћење и да бисмо боље схватили догађаје.“

Споменици из тоталитарног времена морају да остану тамо, где су изграђени, зато што су везани за историју одговарајућег места, сматра проф. Јорг Хаспел. А однос према њима се може изразити на различите начине, укључујући кроз њихово фарбање.

„То је такође начин преосмишљавања тог наслеђа – наставља он. – Приликом рушења Берлинског зида неки људи су узели по који комадић њега за успомену, што сведочи о њиховом односу према овом монументу. Уметници су осликали део Берлинског зида са западне стране и тренутно је он претворен у нешто попут галерије. Дакле, ми смо, с једне стране, сачували овај историјски споменик, а са друге, преосмислили његов значај. У ствари, ове акције су облик односа и критике нашег историјског наслеђа и зато морамо да признамо њихову важност.“

Споменици су историјски документи једног времена, али и инструмент за промену свести грађана. Људи не могу да бирају своју домовину, али могу да размишљају о њеној судбини и да праве закључке. „Да би се то десило, потребне су управо ове реликвије које би нам помогле да сазнамо како је историја била изманипулисана и претворена у инструмент тоталитарних режима“, рекао је у закључку проф. Јорг Хаспел.