У Бугарској су према техници израде позната два типа чипке - калоферска и шивена чипка или чипка на иглу „кене“. Која је разлика између њих?

Калоферска чипка се израђује преплитањем нити помоћу парног броја дрвених калема (батића) и цилиндричне чврсте подлоге. То је чипка на калем или на батиће – објашњава мајсторица Ани Јовева. – Она је сложене и математички прецизне израде, са наглашеном склоношћу ка геометризацији облика, а обука траје дуже времена. За израду шивене чипке су потребни једино обична игла за шивење и конац. За њу је карактеристично и то да се израђује без нацртаних шаблона, а мотиви настају у току шивења и одишу женственошћу, крхкошћу, романтиком, богати су детаљима. Код плетене калоферске чипке све се ради по нацртаном моделу. Најтеже је вештину израде чипке на иглу савладати до савршенства.

Некада су Бугарке израђивале чипку памучним и свиленим концима. Што је тањи конац, то је финија чипка. Бела и крем боја су традиционалне боје калоферске чипке, али се данас користе и светлоплава и светлосива. У флоралним мотивима су заступљене шареније боје. По начину израде чипке се може препознати из којег је краја Бугарске.

У Ћустендилу се израђују две врсте шивене чипке „кене“ – наставља Ани Јовева. – Једна је мрежаста и танка попут паучине, док је друга чипка веома ситна и густа. Од ње се праве орнаменти у облику кола са геометријским мотивима. За Самоковски крај је карактеристичан начин израде код којег се између нити шивене чипке додатно убацују орнаменти и украси. Родопска чипка је густа, израђена је вуненим концем. На подручју Самокова је такође распрострањена вунена чипка зелене или наранџасте боје, у зависности од боје сукње, која је украсни додатак углавном прегачама.

У Копривштици се израђивала једина те врсте код нас шивена чипка „кене“ од уплетене коњске длаке, обавијене свиленим концем. Коњска длака јој даје чврстину и специфичан изглед. Ове чипке су и данас без премца и право ремек-дело бугарских чипкарица!, каже Ани Јовева и додаје:

Нисмо открили све тајне ове чипке. У Бугарској нема више мајсторица које негују вештине њене израде. Жене су израђивале поједине делове чипке и, нажалост, ниједна од њих није у детаље познавала цео процес шивења.

У прошлости су се богатим и финим чипкама украшавали делови женских народних ношњи – рукави, кошуље, сукње, прегаче, мараме за главу. Чипка се скидала са старе одеће и пришивала на нову и тако се преносила са колена на колено. Данас је она поново у тренду и нашла је своју широку примену у свакодневном животу и уређењу ентеријера. Њоме се украшава не само одећа, него и постељина, пешкири, прекривачи, столњаци, салвете, шалови. Израђују се таблетићи, чипка у метражи, разни модни додаци и детаљи, накит, чак и читаве слике. Женственост је увек у моди. Зато чипка остаје непролазни модни детаљ.

Тајне бугарског чипкарства неће нестати. У последње време се обнавља интересовање за калоферску чипку и чипку на иглу „кене“. Велики допринос томе имају различита удружења и организације које чувају и промовишу традицију израде бугарског веза и чипке. У априлу је радионица „Седјанка“ („Посело“) представила јединствену заставу са 140 везова из свих фолклорних подручја наше земље. На њој је шареним бојама приказана мапа Бугарске. Застава је извезена у току једне године, уз помоћ Ирен Јамами која већ дуги низ година живи у Јапану, као и јапанских девојака из тамошње Школе бугарског веза. А дивну чипку на њој, без које она не би била завршена, израдиле су бугарске мајсторице. Ивице заставе су украшене чипком „кене“  дужине од скоро пет метара. Ани Јовева и Гаља Стојчева су је, срцем и душом, израдиле за свега четири дана. Друга чипка на застави је калоферска. То су две црвене руже, симбол Бугарске, које су израдиле Маргарита Бонева и др Љупка Љубенова.