Унук Петра Рајчева који носи име свог деде одлучио је да поново одштампа ту заборављену књигу:

Његова каријера је почела вртоглаво 1912. г. на сцени Ковент Гардена. Он је до 1944. г. активно наступао у свим великим оперским кућама. На свом репертоару је имао преко 80 улога и на стотине песама. Реч је о ипак далеким временима, када бити познати оперски певач је било нешто изванредно, тако да је Рајчев певао са еминентним уметницима какви су Шаљапин, Карузо, Ђили и дал Монте.

Петар Рајчев је рођен 1887. г. у Варни. Прве песме које је чуо су биле успаванке које му је мајка певала. У школи су одмах приметили његов таленат и он је убрзо постао члан црквеног хора чувеног бугарског композитора и педагога проф. Добрија Христова.

Петар Рајчев је био свестрано обдарена личност, наставља своју причу унук великог певача. Он је студирао књижевност на Софијском универзитету и завршио Ликовну школу. Учио је заједно и дружио се са писцем Чудомиром. Двојица су у годинама студија зарађивали од забавних дописа и карикатура који су објављивали у хумористичком недељнику „Блгаран“. Тако да није случајно што је на корици новог издања стављен дивни аутопортрет мог деде из његових студентских година. Он је мислио да ће постати писац или сликар, али је у души од малена сањао о певачкој каријери. И пошто у Бугарској није било Конзерваторијума, одлучио је да иде у Москву. Помогла му је сестра, јер су му у министарству надлежном за стипендије рекли да „немају новца за бездарне кандидате“. Петар Рајчев је завршио студије за три уместо за пет година. Пошто је одбио да постане солиста Бољшог театра, сматрајући да још увек није спреман за ту угледну сцену, одлучио је да као стипендиста театра настави своје школовање у Италије.

У Напуљу Петар Рајчев је учио код истакнутог педагога Фернанда де Лучије и ускоро су се пред младим Бугарином отворила врата највећих оперских кућа. Он је певао са запаженим гласовима оног доба, ушао је у европску културну елиту. На једној званичној вечери супруга немачког министра спољних послова упознала га је са Штефаном Цвајгом.

Деда је учествовао у концерту којем је присуствовао и велики аустријски писац. Када га је представила Цвајгу, министрова супруга је рекла да је он Бугарин, на шта га је писац погледао радознало и прошапутао нешто домаћици. Онда је кренуо ка Петру Рајчеву. „Дошао он мени и рекао: За мене је посебна част да вас видим“, пише певач у својим мемоарима. „Не устручавајте се, нисмо се видели пре, али ми је драго да сазнам да сте Бугарин. Шта ми можете рећи о Видину?“, упитао га је Цвајг. Испоставило се да су му прадеда и прабаба били Бугари из Видина и да у жилама великог Аустријанца тече и нешто бугарске крви.

Петар Рајчев се дружио и са великанима бугарске уметности. Волео је да разговара са Иваном Вазовим, Димчом Дебељановим, Елином Пелином.

Банално је рећи да је то дружење за њих било права ризница инспирације, каже унук Петра Рајчева. Они су били истомишљеници, људи који су делили једнаке вредности, са једнаким смислом за хармонију у уметности – свако у својој области. Петар Рајчев је био и велики друг глумаца Константина Кисимова, Крстја Сарафова, и уопште целе плејаде драмских уметника чије је стваралаштво оставило дубоки траг у нашем културном и музичком животу. Он је обишао цео свет, али је свугде с поносом понављао да је Бугарин. Чак је једном у Лондону видео афишу на којој је било написано да је Италијан. Одмах је назвао оперску кућу која га је позвала и изјавио да неће певати ако не исправе грешку.

Г. 1936. на врхунцу своје оперске каријере Петар Рајчев је одлучио да се врати у Бугарску и да ради на афирмисању оперске музике код нас. С једне стране то је била својеврстна жртва домовини, а с друге, част и привилегија за једног родољуба. Он је оснивао оперске куће, режирао поставке, предавао младим певачима. Често је наилазио на „глуве уши“ власти, али никада није одустајао и бранио је своје идеје.