„Драги младенци, прешли сте праг ове сале да бисте пред свима нама изјавили своју вољу и жељу да створите породицу. Према Породичном закону Републике Бугарске, принципи на којима се она заснива су равноправност мушкарца и жене, добровољност и трајност брачне везе, посебна заштита деце“.

Ове свечане речи, уз звуке Менделсоновог Свадбеног марша, изречене су приликом склапања 2.285 бракова у првих 6 месеци ове године само у Софији, што је за 161 више у односу на исти прошлогодишњи период, указују званични подаци Софијске куће за венчања. Какво место заузима Бугарска у европској статистици? Према анализи Евростата о броју бракова и развода у ЕУ, Бугарска се поред Словеније, Португала, Луксембурга и Италије налази на дну листе по броју венчања, односно са по 3 закључена брака на 1.000 становника. Код нас је број закључених и разведених бракова скоро изједначен – од свих парова који ступају у брак, готово половина се растаје. Према званичним подацима, у Бугарској у ванбрачној заједници живи 8% становника, али незванично их је много више, јер поменуто истраживање показује да је 2014. године 59% деце рођено ван брака.

1. октобра 2009. године ступио је на снагу нови Породични закон којим се, међутим, не уређује „фактичка брачна заједница“, односно живот у ванбрајчној заједници, а Устав земље штити само права деце. Другим речима, деца рођена у ванбрачној заједници имају једнака права као деца рођена у браку. Зашто млади људи преферирају заједнички живот без брака у односу на законски брак?

„За то постоји неколико разлога, каже Саша Габровска, директор  Софијске куће за венчања. – Један од њих је да су многи млади, нажалост, напустили земљу. Други разлог који је уосталом веома озбиљан, јесте да бугарско законодавство, намерно или не, толерише живот у ванбрачној заједници. Моје је мишљење да је добро да пре закључења грађанског брака партнери неко време живе заједно како би се боље упознали. Међутим, када се одлуче да имају децу, они морају да ступе у брачну везу. Тако и треба.“

Да видимо шта каже закон и зашто многим паровима у Бугарској више одговара да не склапају брак.

Сходно закону, природни отац детета мора да призна очинство пред нотаром. Ако се то не учини, мајка има право да прима социјална и друга давања, дечје додатке, да конкурише за општински стан, омогућен је олакшани упис детета у вртић. У случају раскида ванбрачне заједнице, не врши се подела имовине и тако се избегавају тужбени и други захтеви.Ако је отац признао очинство, дете/деца из ванбрачне заједнице има/имају сва законска права као и она рођена у брачној и наследници су оба родитеља.

А ево и недостатака живота у ванбрачној заједници. У њој је регулисан статус деце рођене ван брака, али нису регулисани имовински односи ванбрачних партнера. Јер у таквој вези жена нема никаква права на заједнички стечену имовину, нема наследно право и не може да полаже право на наслеђе. Приликом растанка родитељи се морају сами договорити код кога ће дете живети, а отац није дужан да плаћа алиментацију. Невенчани пар не може да подигне заједнички кредит, а у случају болничког лечења једног од партнера другом се не пружају информације. Када дете путује у иностранство са једним од родитеља, потребан је посебан документ којим се потврђује сагласност другог родитеља да оно напусти Бугарску.

Елеонора и њен супруг су у браку мало више од годину дана. Зашто су се усудили на овај озбиљан корак и постали законити супружници?

„Одрасла сам у породици где су традиције нешто изузетно важно, а брак је нешто свето – каже млада жена. - Породица – то су двоје људи који се воле и када се окупљају под једним кровом, лепо је да им и презиме буде исто. Брак је нормалан и логичан наставак везе између партнера, али овај избор мора да буде добро промишљена. Када сте кроз различите ситуације и околности тестирали трајност и озбиљност ваших односа и ваше карактере, а све је то показало да сте заједно снажнији, срећнији и мирнији, онда тема о браку долази на дневни ред. А и сама понуда брака је магичан тренутак.“ 

40-годишњи Симеон није у браку са мајком свог детета. Зашто?

„Потпис не може да нас држи заједно. Не мислим да је веза без званичног брака непотпуна или непуновредна. Ако се осећам добро са неком особом, ако се волимо, потпис није од бог зна каквог значаја. Моја одговорност према породици није ништа мања него што би била ако склопимо грађански брак. Трудим се чак и више од ожењених мушкараца да бих задржао вољену жену поред себе.“