Људи су за њега душом плаћали, али је ипак мало оних којима је Фортуна била наклоњена. Сјај злата из давнина привлачи и фасцинира. Оно није само комад метала који симболизује богатство, већ ставља на пробу снагу воље и чистоту срца, а његова употреба у различитим областима људског деловања позната је столећима.

На нашем поднебљу увек се трагало за златом. У последње време интересовање за овај драгоцени метал расте и реке привлаче све више људи који желе да окушају срећу у проналажењу злата. Шта се све крије у речним коритима и зашто код нас нема богатог трагача за златом? О томе прича Лазар Валнеев који се пре пет година посветио овом хобију:

На просторима Бугарске вађење злата датира од пре више од 6.000 година, а у Северној Америци – с краја 18. века. Наравно, није могуће упоредити  количине злата из речних наноса извађеног на нашем тлу са онима преко Океана, иако су бугарске реке биле изузетно богате златом. Занимљива је чињеница да су Трачани копали злато у рудницима помоћу бакарних алатки. Римљани су експлоатисали налазишта злата на планини Витоши, а део њега ишао је за плате легионара. Почетком прошлог века читаве породице из Македоније су се населиле крај наших река где су вадиле злато и тако зарађивале за живот. Касније, за време Другог светског рата, Немци су мапирали целу земљу, исто су урадили и Руси. Истина је да сада Бугарска има неке залихе злата, али друго је питање какве су количине и концентрација златних зрнаца. Стога је најбоље да се људи из хобија баве тражењем злата, а ако то раде са намером да постану милионери врло брзо ће се разочарати.

Лазар Валнеев је постао трагач за златом инспирисан романтиком којом су снажно прожета дела америчког писца Џека Лондона, и вођен надом да ће наћи оно што тражи. Али, као уметника који већ 20 година пева у хору Софијске опере, занима га и то зашто је злато одувек заокупљало човекову пажњу како због свог чаробног изгледа, тако и због вредности коју је попримило у свету.

Интересовање људи за злато као племенити метал вуче корене из древних времена и то није случајно. Најстарије технолошки обрађено злато на свету пронађено је на бугарском тлу – у Варненској некрополи из бронзаног доба и датира од око 6.500 година. На податке о злату наилазимо и у старозаветној Књизи постања: „Једна река je изашла из Раја да натопи башту и одатле ce развила y четири главе: прва ce зове Фисон. Она опасује земљу Хавилах y којој ce налази злато, a злато те земље je добро.“ Не знам да ли је интересовање за злато уткано у наше гене, али оно свакако постоји.

По речима Лазара, потрага за златом је опсесивни хоби, али и својеврсни лакмус. Ако је човек снажан, он успева да савлада зло у себи и да потисне и уништи оно што је лоше, а ако није – онда на површину испливавају све негативне особине које се до тада нису примећивале. С друге стране, у злату има нешто варљиво и кварљиво. За време чувене златне грознице у Клондајку у 19. веку, скоро 140 хиљада људи из Америке и Европе заложило је своју имовину и дало последњи новац да би се упустило у ову авантуру. На крају крајева, само 300 до 400 особа се обогатило.

У Бугарској се такође одиграва својеврсни Клондајк. Због сиромаштва је за само годину дана број трагача за златом повећан за 400 људи и достигао је 1.500. Међутим, они се суочавају са непријатном чињеницом - и поред великог броја златоносних река, у њима се могу наћи мале количине злата.

Поред потраге за златом, Лазар Валнеев има још један занимљив хоби:

Мој нови хоби је сакупљање полудрагог камења које је невероватно лепо и зрачи неком посебном енергијом. Има га само на неколико места у Бугарској, која су такође позната као енергетска – у Источним Родопима, Средногорју и на подручју Шуменске висоравни. На тим локацијама се веома често налазе трачка светишта, а у близини ових светих места обавезно има злата – неоткривеног, неископаног или пак у трачким рудницима. Дакле, све ствари су повезане.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије из личне архиве Лазара Валнеева