Лето 1994. године. Почиње Светско првенство у фудбалу у САД. Бугарска је по шести пут учесник Мундијала. И то захваљујући чињеници да је 9 месеци раније Господ постао Бугарин. 17. новембра 1993. на стадиону „Парк де Пренс“ у Паризу се решавало ко иде у САД – Француска или Бугарска. Повољан за домаћине резултат 1:1 буквално у последњем минуту утакмице је драстично преокренут у корист Бугара фантастичним поготком Емила Костадинова и „петлови“ су клонули. У овом тренутку у живом преносу Бугарске националне телевизије одјекнула је крилатица „Господ је Бугарин“, коју је изрекао легендарни фудбалски коментатор Николај Колев-Мичмана.

Све је остало било као бајка. Господ је бар још неко време био Бугарин јер је наша национална селекција под вођством Димитра Пенева или како ће остати у историји „Пенева чета“, остварила најзапаженије достигнуће у историји бугарског фудбала пласиравши се у полуфинале првенства.

Победа над Грчком са 4:0 у групној фази је била и прва за нас на светским финалима. Ми смо у групи остали други са једнаким бројем бодова са Нигеријом од које смо изгубили и са трећепласираном Аргентином коју пак смо победили. У 1/8 финала бугарска селекција је елиминисала Мексико са 4:2 после пенала. У четвртини финала Бугарска се суочила са светским шампионом Немачком. После 0:0 у првом полувремену Немци су повели голом Лотара Матеуса из једанаестерца. То међутим није обесхрабрило Бугаре и за свега 3 минута – од 75. до 78. они су забележили 2 гола чији су аутори били Христо Стоичков и Јордан Лечков. У полуфиналу против Италије Бугарска је играла немарно у првом полувремену и омогућила „небеско плавима“ и тачније Роберту Бађу да у два наврата затресе нашу мрежу тако да је резултат постао 2:0. Стоичков је вратио један гол са једанаестерца пред сам крај полувремена. У другом су наши репрезентативци били много храбрији, али су им се Италијани успешно супротставили. У 70. минуту Алесандро Костакурта је играо руком у шеснаестерцу Италије, али француски судија Кину није нам досудио пенал. На крају крајева смо изгубили са 1:2. Исто се десило и на утакмици за 3. место са Шведском која је нас поразила са 0:4 тако да смо остали 4. на табели.

Свакако остале су неке сумње које је 20 година касније јавно изразио и стрелац тог за нас легендарног Мундијала Христо Стоичков, а наиме да нас је ФИФА спречила да играмо у финалу Светског првенства 1994. године. И да су потези скандалозног судије Жоела Кинуа који нас је сасвим тенденциозно саплео у полуфиналу мимоишавши два једанаестерца, били резултат директне интервенције ФИФА и тачније њеног тадашњег председника Жоаоа Авеланжа, бившег шефа бразилског фудбала Рикарда Тејшејре и садашњег, већ обруканог председника Светске фудбалске федерације Сепа Блатера. „Ти људи су нас спречили да играмо у финалу против Бразила, уместо селекције Италије“, рекао је Христо Стоичков у интервјуу бразилском ТВ каналу „Глобо“. Он има и сасвим логично објашњење потеза ФИФА, а наиме да финална утакмица између Бразила и Бугарске не би изазвала такво интересовање какво меч између Бразила и Италије који се нису такмичили за титулу од 24 године. Да ли је то тако само Бог зна и… дотична тројица.

Било како било, то је било лето бугарског тријумфа када је цео наш народ изашао на улице, али не вођен незадовољством, већ радосним емоцијама. И сви су били заједно бар док је трајала еуфорија. А ми смо дочекали наше фудбалске хероје на Националном стадиону „Васил Левски“ у Софији.

У тонском архиву Бугарског националног радија се чува говор председника Бугарске Жеља Желева:

Добродошли у загрљаје мајке Бугарске, драгоцени фудбалери. Бугарски народ, наши сународници у иностранству, наши суседи изражавају вам захвалност на свему што сте урадили протеклих 30 дана. Ви сте за Бугарску направили толико, колико нису успели скупа сви наши политичари и дипломате у овом веку.

Уосталом тај „народни“ успон родио је и нове лозинке. Поред оне уобичајене „Бугари, јунаци“ улицама се орио: „Стоичков – председник“. И кад би се тада одржали избори за председника… ко зна шта би било!

Свакако, дочеку је присуствовао и градоначелник Софије Александар Јанчулев:

Јуначни Бугари, хвала вам на огромној радости коју сте нам даровали направивши Бугарску четвртом фудбалском снагом света. Драги наши фудбалери, за мање од месец дана ви сте нам вратили самопоуздање и понос Бугара. Цео свет говори са поштовањем и респектом о Бугарској и њеној престоници. Због тога с разлогом Софијско општинско веће једнодушно вас проглашава почасним грађанима Софије и тако су ваша имена већ у златној књизи главног града. Уручујући вам почасни знак Софије ми изражавамо наше поштовање према вама и подвигу, достојни наши суграђани.

То је било „пијанство једног народа“. А који су били његови хероји? Борислав Михајлов – голман, Емил Кременлијев, Трифон Иванов, Цанко Цветанов, Петар Хубчев, Илијан Кирјаков, Николај Илијев, Данијел Боримиров – одбрамбени играчи, Златко Јанков, Красимир Балаков, Јордан Лечков – везни играчи, Емил Костадинов – десно крило, Христо Стоичков – лево крило, Ивајло Јорданов – везни играч и нападач, Наско Сираков, Бончо Генчев, Петар Михтарски, Ивајло Андонов, Велко Јотов и Петар Александров – нападачи. Селектор: Димитар Пенев.

У њихову част познати бугарски музичар и певач Георги Минчев је написао песму  „Хвала вама и опростите“.