Лепа, паметна и помало егзотична, Јелисавета Багрјана је звезда културног неба Бугарске које је иначе готово у потпуности резервисано за представнике јачег пола. Упркос својој осетљивости и крхкости, песникиња је показала задивљујућу снагу и издржљивост у борби за афирмисање и еманципацију. Она је фигура која често дели друштво у непомирљиве таборе, њен полет обара границе условности и предрасуда а усмерава је ка непознатим обалама.
Јелисавета Багрјана је постала сведок неколико бурних епоха бугарске историје, освојила је срца милиона читалаца не само у Бугарској, већ и у Словенији, Пољској, Чешкој, Русији, Србији, Француској, Румунији, Италији, Шведској. Песникиња је три пута номинована за Нобелову награду за књижевност. Багрјана је као звезда која попут Халејеве комете наилази ретко и обасјава небо. Јелисавета Багрјана оставља иза себе светао траг у бугарској књижевности.
Рођена и одрасла у Софији она је по завршетку гимназије уписала Словенску филологију на Софијском универзитету "Св. Климент Охридски" где се упознала са писцима Димчом Дебељановим, Димитром Подврзачовим, Христом Јасеновим, Јорданом Јовковим. 1915. године, након што је завршила факултет, у часопису "Савремена мисао" су објављене њене песме.
Када се родила њена љубав према поезији? Ево шта је рекла песникиња о томе (снимак се чува у тонском архиву БНР):
Прва варница је заискрила када сам имала 14 година. Била сам ученица 4., данас 8. разреда Гимназије у Великом Трнову. Као државни чиновник отац ми је заједно са вишечланом фамилијом премештен из Софије у Велико Трново где смо остали само годину дана. Овај град са изузетно лепим положајем, са Јантром која вијуга кроз њега, са зеленим брдима на којима у пролеће миришу љубичице и јорговани и којима одзвања љубавна песма славуја, са кућама наслаганим једним изнад других које издалека изгледају као позоришни декор, све то, иако тада тога нисам била свесна, дало је први подстицај мојој младалачкој машти и сензибилитету и тако су настале моје прве песме. У ствари, моје право песничко стваралаштво је почело после 1920. године.
(у преводу Десанке Максимовић)
Говори, говори, говори -
склапам очи и слушам истодобно:
- Ето, прођосмо врхове гори
и летимо над морем и копном...
Налево крваво вече гори,
надесно се пуше пожари тамни.
Куд ли ћемо стићи када зазори?
Куд ли води овај пут замамни?
Онамо где ћемо, у самоћи,
два пламичка слити се опојно
и сред безбројних звезда по ноћи
засветлуцати као звезда двојна?
Не знаш? Ни ја. Ниједно не знамо,
али води ме, води ме онамо.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Бугарска нема своје Прашко пролеће, Плишану револуцију, независни синдикат „Солидарност“, дисиденте типа Вацлава Хавела и Леха Валенсе. Главни разлози за то су психологија и менталитет Бугара и репресије над интелигенцијом након просовјетског..
„Интервју у утроби кита “ - Где си био - питају ме – више од три деценије? - Био сам у утроби Кита. Сви видите, а намерно питате. - Како си се провео - питају ме - три деценије у његовом трбуху? - И то знате – коцку..
„У сваком другом аспекту, сем географског Европа је вештачки конструкт“. Ове збуњујуће речи Маргарете Тачер могу се прочитати у њеним мемоарима. У 80-им годинама 20. века „Челична леди“ је извукла Велику Британију из економске кризе и вратила јој..
Променљиво облачно
Претежно облачно