Програм Источно партнерство створен је пре шест година у циљу унапређења интеграционих веза Европске уније са суседним земљама. Првобитна идеја о развоју суседских односа постала је исувише разнолика. С једне стране, програмом је предвиђен заједнички оквир за Либију и Палестинску аутономију, а с друге – за Молдавију и Украјину. За излазак из ситуације, под руководством Француске, 2008. године основан је Медитерански савез који је Арапско пролеће угасило. Годину дана касније, по идеји Пољске и Шведске, донета је одлука да се Источном партнерству прикључи шест постсовјетских држава. Циљ програма је био да развије институционалну повезаност земаља источне периферије, а да то не обавезује на било какав начин Заједницу. ЕУ није имала озбиљна политичка очекивања о развоју тог пројекта, због чега није предвиђен и велик износ средстава за његову реализацију.

Мислим да је, бар на први поглед, ово била једна формална иницијатива која је пласирана више као контрапункт према Медитеранском савезу - рекао је Кристијан Вигенин, посланик из Бугарске социјалистичке партије – Лева Бугарска који је био копредседник Парламентарне скупштине Источног партнерства. - Временом се овај пројекат развио у свеобухватан оквир за сарадњу између Европске уније и њених источних суседа. Наравно, у процесу његове реализације примећене су и слабе тачке за које се надам да ће временом бити отклоњене. Највиши облик партнерске сарадње у оквиру тог програма било је потписивање споразума о придруживању Молдавије, Грузије и Украјине. Јерменија, Белорусија и Азербејџан показали су да не намеравају да потпишу такав споразум. Амбиције су различите, а приступ је дуго времена био исти. Али су се данас појавила мишљења према којима приступ треба да буде прилагођен потребама различитих земаља. У склопу те сарадње, посебно у завршној фази договора и потписивања ових споразума, искрсли су неки од проблема који су касније довели до сукоба између ЕУ и Русије. Кремљ је у томе препознао претњу руској привреди, поготову када се узме у обзир споразум између ЕУ и Украјине. ЕУ је одбила да конституише Русију као трећу страну у тим односима, није била довољно флексибилна због чега се Украјина нашла под јаким притиском са обе стране. Током протеклих година развијена је и успешна сарадња како на владином, тако и на невладином нивоу, што је довело до зближавања ЕУ са поменутим земљама. Недавно су у Риги, на последњем самиту Источног партнерства, зацртани неки од приоритета као што су јачање институција и доброг управљања, мобилности и односа међу људима, могућности унапређења економских односа, као и енергетске и путне интерконекције.

Према проф. Нини Ђулгеровој са Варненског слободног универзитета „Черноризец Храбар“, о формалном карактеру те иницијативе сведоче и њене финансијске димензије:

Иницијатива је стартовала рекордним буџетом од једне милијарде и 200 милиона евра. После пола године, он је смањен на 900 милиона, а 2011. већ је износио 700 милиона – и то за пет година, за шест држава. После увида у документе о придруживању Молдавије, Грузије и Украјине, могу рећи да је позитива више за европски бизнис, него ли за асоциране земље, јер у споразумима нема конкретике и ништа шта би мотивисало економску елиту да ради на проширивању и продубљивању узајамних односа.

Као иницијатива Источно партнерство се родило 2009. г. као одговор на Црноморску синергију, која је утемељена у априлу 2007. г. - објашњава проф. Динко Динков са Универзитета за националну и светску привреду. - Мислим да у овом случају можемо говорити о некој љубомори, па чак и зависти. Пољској се није свидела Црноморска синергија, те је она покушала да помери тежиште пажње на себе. То није било фер, али ми стално идеализујемо ствари и понављамо да је заједничка спољна политика ЕУ хармонична и све чланице радо подржавају сличне иницијативе. Рекао бих да је Источно партнерство озбиљно погодило неке бугарске интересе. Црноморска синергија је била занемарена, док смо ми били заинтересовани да ЕУ усредсреди пажњу на њу, чак и с аспекта инвестиција, ради спровођења нове поморске политике Заједнице и у нашем региону. Али се ипак показало да је политика Брисела доста неусклађена. И ЕУ и Русија покушавају да контролишу управо те групе држава. Иницијатива Источно партнерство је већ од самог почетка била пуна противречности. На крају крајева, покушај њене реализације је резултирао заоштравањем односа између ЕУ и Русије, што пак је ставило на пробу европску безбедност.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова, Александра Ливен