10. новембар 1989. г. Дан је за Бугаре почео као и сваки други. Али је одједном у 18 часова у вестима Бугарског националног радија најављено да се изражава захвалност Тодору Живкову на његовом раду на челу државе, као и да Петар Младенов постаје нови Генерални секретар Централног комитета Бугарске комунистичке партије. У овом је тренутку један обичан дан задобио нове димензије за све Бугаре.
Другови и другарице, искрено се захваљујем на указаном изванредно високом поверењу мојим избором за генералног секретара Централног комитета наше партије. Свестан сам колико велике су обавезе и одговорности, које ми поверавате и желим да Вас уверим да ћу се трудити да оправдам то поверење. Дозволите ми да у име Централног комитета Политбироа и лично у моје име изразим захвалност другу Тодору Живкову за његову дугогодишњу и верну службу партији и револуцији. Познате су његове заслуге у годинама отпора и антифашистичке борбе. После победе, у току више од три деценије, као први партијски руководилац, он је развио значајну активност на остварењу социјалистичке трансформације земље. За све то, испраћајући друга Живкова на заслужени одмор, ми му се најсрдачније захваљујемо и желимо му још дуго година здравља, енергије и стваралачке активности.
Иако се све то одвијало на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије, људи су схватили да почиње нешто ново и из темеља различито. Независно од информационе завесе, људи су сазнали да је претходног дана – 9. новембра, члан источнонемачког политбироа Гинтер Шабовски објавио да су „усвојени нови прописи који ће сваком грађанину Немачке Демократске Републике омогућити путовања преко границе“, а свега неколико сати касније су подигнуте граничне рампе.
После почетка перестројке и одлуке Михаила Горбачова да више не подржава земље чланице Савета за узајамну економску помоћ, сам Тодор Живков је у више наврата изјављивао да досадашњи систем не може да одговори потребама за променом тадашњег друштва („имамо посла са недораслим друштвом“, „социјализам је једно недоношче“) и анонсирао ново демократско начело у управљању државе и нови економски оквир.
Распад социјалистичког система, међутим, је стварност и одвијао се муњевито и непредвидиво. На наруџбину Горбачова тадашњи амбасадор Совјетског савеза у Софији Виктор Шарапов затражио је сусрет са Тодором Живковим. Шеф државе је био збуњен и рекао му да већ одавно размишља да се повуче са руководних позиција. Десетак дана касније Шарапов је тражио нови састанак којом је приликом рекао Живкову: „Совјетско руководство се са великим разумевањем односи према Вашем решењу да поднесете оставку и поручило ми да Вам кажем да поступате мудро“. Дакле, решење више није Живкова, већ је донето у Кремљу.
После вести о прихваћеној оставци Тодора Живкова у Софији је 18. новембра 1989. организован први демократски митинг уз учешће будућих оснивача Савеза демократских снага. У тонском архиву Бугарског националног радија се чува снимак са тог митинга.
Ево говора дивне песникиње и будућег потпредседника земље Благе Димитрове:
Сестре и браћо, нек нам је честит нови бугарски Ускрс! Три деценије живота моје отаџбине протекле су у кметству, подређене феудалном грбу Правеца (да подсетимо само да је Правец родно место Тодора Живкова). Некада је Бугарска била позната свету као „Земља ружа“, али ју је монопол аутократије претворио у „земљу склерозе“. У шта су наши привилеговани вазали претворили наш живот? У сиву досаду, невесели рад, у ћутњу, у страх и апатију. Шепртље су на положају способних људи, кукавци пузавице гоне до погибије поштеног човека, глупани организују себи сличне да загуше глас памети и таланта. Нико није на свом месту, са малим изузецима.
Писац сатиричар Радој Ралин такође је био на првој линији митинга:
Напаћени сународници, неостварене, прецртане три генерације, сви смо згажени режимом плутократије. Видим слоган „Смрт црвеној буржоазији!“. То није била црвена буржоазија, јер се буржоазија претворила у класу радом и производњом, јер буржоазија не профитира од власти, већ од пореза споља. Док је црвена плутократија била власт обогаћених влашћу. Та паразитска мањина, која је настојала да управља цео живот и претворила је човека у животињу. Ви све то знате, због тога да Бог да да 10. новембар постане датум поновног ослобођења Бугарске, а да не остане само један романтичан потез и херојска намера.
Нажалост, нити Бугари, нити Бог су чули Ралинову поруку. 150.000 инспирисаних и пуних нада учесника митинга је жудело за речима слободе, али су данас, 25 година касније, сви они, а и цео бугарски народ, свесни да на место протераних властела долазе нова и нова и очигледно нико од њих не сматра да је плутократија толико ружна реч.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: Иван Салабашев
Бугарска нема своје Прашко пролеће, Плишану револуцију, независни синдикат „Солидарност“, дисиденте типа Вацлава Хавела и Леха Валенсе. Главни разлози за то су психологија и менталитет Бугара и репресије над интелигенцијом након просовјетског..
„Интервју у утроби кита “ - Где си био - питају ме – више од три деценије? - Био сам у утроби Кита. Сви видите, а намерно питате. - Како си се провео - питају ме - три деценије у његовом трбуху? - И то знате – коцку..
„У сваком другом аспекту, сем географског Европа је вештачки конструкт“. Ове збуњујуће речи Маргарете Тачер могу се прочитати у њеним мемоарима. У 80-им годинама 20. века „Челична леди“ је извукла Велику Британију из економске кризе и вратила јој..