Често говоримо о закаснелој реформи бугарског образовања, о проблемима у систему, које треба брзо решити да би бугарско образовање достигло ниво образовања напредних европских земаља. Одлуке о току реформе доноси владајућа гарнитура, али праве кораке ка реформи чине бугарски учитељи.

Они су скромних материјалних могућности, али зато имају бројне одговорности. Од учитеља наше друштво тражи да васпитавају ученике и да својим понашањем служе за пример. Њихова је обавеза да предају на занимљив начин, а ван часова учитељ је и психолог и саветник и администратор... он је и консултант за међуљудску комуникацију.

Чак и по завршетку радног времена учитељи не могу да забораве проблеме разреда и школе. Често их родитељи зову телефоном да би затражили неке информације или да би разјаснили различите случајеве „настале“ у школи. Највише питања везано је за субјективност у оцењивању ученика. Увек има незадовољних, а родитељи сматрају да је за слабе оцене крив учитељ. „Почетком 21. века бугарска школа примењује знатан део нових изума у корист ученика, али не постоји објашњење зашто у условима техничке модернизације расте агресија према бугарским учитељима“ – кажу из Синдиката учитеља. Наставници и професори су у више наврата наглашавали потребу израде прецизног закона који ће штити учитеља. Према статистичким подацима, скоро половина њих била је објекат напада на радном месту. Забрињава то што није мало случајева када родитељи применом грубе силе покушавају да приморају учитеља да њиховој деци да бољу оцену.

Веома често се наш рад потцењује, кажу учитељи. По њима, распрострањено мишљење да учитељи имају дугачак годишњи одмор за време летњег распуста је погрешно. Тада учитељ посећује курсеве за повећање квалификације, обавља административне послове, а распуст никад није довољан да би се човек ослободио стреса и заиста добро одморио. 

Вероватно је сасвим једноставно бити учитељ ученика од 1. до 4. разреда. Док су деца мала, она су добра и послушна - ова тврдња људи који су далеко од наше професије такође не одговара истини. Оповргавају је речи Бојане Јовчева, наставника са дугогодишњом праксом у софијској Првој школи:

У школи има пуно динамике, све се мења. Нова средства комуникације помажу деци у учењу, али само уколико се одржи мера. Технологије не могу да замене чисто људски контакт и присуство учитеља у процесу образовања. Технологије су у многоме промениле и комуникацију у породици. Мала деца седну испред рачунара и забораве да су око њих њихови вршњаци и родитељи. Питање је да ли ћемо им и колико времена дозволити да проведу у глобалној мрежи. Често се прича о Закону о заштити учитеља од агресије у школи. По мом мишљењу, он је довољно закаснео, јер се, због одређених реакција родитеља, ни у ком случају не може рећи да је рад учитеља миран. Живимо у друштву у којем је проблем физичког опстанка породице на првом месту. Бриге појачавају агресију родитеља, а она се преноси на децу. Често малишани копирају понашање родитеља и понашају се као намргођени, љути одрасли људи. Привлачи пажњу то што савремени родитељ није припремљен за улогу васпитача. Од раног узраста бригу о детету он препушта дечијем вртићу, а затим школи. Међутим, установа не може да замени пажњу и васпитање у породици. Примећујем и друге грешке. Често пута, када постоји сукоб у комуникацији између деце, у тежњи да заштите своју децу, родитељи су спремни да неправедно критикују и оптужују друге. Недостаје толеранција у односима, што се аутоматски преноси у школу и омета рад учитеља.

Превод: Албена Џерманова